U savremenom rudarskom sektoru Evrope, pojam „unbankable“ često se pogrešno tumači. Ova terminologija ne ukazuje nužno na lošu geologiju ili nedostatak resursa, već na to da mnogi projekti ne uspevaju da obezbede finansiranje zbog uslova koje postavljaju institucije. Ovi uslovi obuhvataju regulatorne okvire, strukturu kapitala, industrijsku relevantnost i mrežnu povezanost.
Evropa se smatra jednim od najkapitalnije intenzivnih i regulisanih rudarskih okruženja na svetu. Vreme potrebno za dobijanje dozvola kreće se između 8 i 14 godina, dok rastući troškovi usklađenosti sa ekološkim standardima značajno povećavaju početne kapitalne zahteve. Za tipičnu metalnu rudarsku operaciju, ukupni troškovi razvoja variraju od 600 miliona do 1,4 milijarde evra, u zavisnosti od energetske intenzivnosti i integracije procesiranja.
Jedan od ključnih faktora koji utiče na mogućnost finansiranja je vidljivost prihoda. Projekti koji se oslanjaju isključivo na cene na tržištu su gotovo univerzalno kažnjeni. Evropske banke i infrastrukturni fondovi sve više zahtevaju pokriće budućih prihoda od 40 do 60%, što se može postići putem ugovora o otkupu ili dugoročnih ugovora o snabdevanju. Projekti koji ne mogu pružiti ovu sigurnost klasifikuju se kao spekulativni.
Povezani projekti sa evropskim industrijama, poput proizvodnje opreme za mrežu ili automobila, imaju drugačiji profil rizika kada su u pitanju finansijske diskusije. Čak i neobavezujući memorandumi o otkupu sa prepoznatim industrijskim kupcima mogu smanjiti zahteve za kapitalom za 10 do 15 procentnih poena.
Troškovi energije predstavljaju drugi značajan izazov. U Evropi, električna energija čini između 20% i 35% operativnih troškova većine metalnih rudnika. Projekti izloženi promenljivim cenama električne energije suočavaju se sa visokim premijama rizika. Nasuprot tome, oni koji osiguravaju dugoročne ugovore o kupovini energije ili on-site generaciju postižu stabilnost troškova koja zadovoljava kreditne komisije.
Lenderi različito modeliraju projekte u zavisnosti od energetskog rizika. Rudnici sa fiksnim ili indeksiranim troškovima energije često pokazuju volatilnost operativnih troškova od ±5–7%, dok projekti izloženi tržišnim cenama mogu premašiti ±20%. Ova razlika može učiniti projekat nefinansabilnim bez obzira na kvalitet resursa.
Struktura dozvola takođe igra ključnu ulogu; evropski finansijeri favorizuju projekte sa potpuno sekvenciranim dozvolama naspram onih koji se oslanjaju na paralelne ili nepotpune odobrenja. Mnogi projekti zastaju ne zato što su dozvole odbijene, već zato što nisu finalizovane dovoljno rano da bi se uskladile sa vremenskim rokovima kapitala.
Iskustvo sponzora je još jedan odlučujući faktor. Projekti koje podržavaju timovi sa dokazanim iskustvom u Evropi uživaju materijalne prednosti. Institucionalno pamćenje smanjuje pretpostavke o nepredviđenim okolnostima i ubrzava odobrenja.
Narativ projekta takođe igra presudnu ulogu; evropsko rudarstvo mora istovremeno privući finansijere, donosioca odluka i zajednice. Projekti predstavljeni kao doprinosi elektrifikaciji ili dekarbonizaciji imaju veće šanse za uspeh nego oni koji su predstavljeni isključivo kao eksploatacijski poduhvati.
Ukupni efekat ovih faktora je drastičan; manje od 20-25% rudarskih projekata u Evropi dostigne fazu izgradnje, dok je taj procenat znatno viši u jurisdikcijama sa manje regulative. Preživeli projekti nisu nužno najbolji po kvalitetu resursa, već su najbolje usklađeni sa institucionalnim zahtevima.
Za investitore i developere jasno je da bankabilnost u Evropi predstavlja problem institucionalnog dizajna, a ne geološki izazov. Projekti koji su pažljivo projektovani i strukturirani uzimajući u obzir logiku kapitala mogu uspeti čak i u zahtevnom evropskom okruženju.
