Evropa teži postizanju strateške autonomije u oblasti kritičnih sirovina, ali se suočava sa ograničenim kapacitetima domaće proizvodnje i prerade. Iako je Evropski zakon o kritičnim sirovinama (CRMA) stupio na snagu, kontinent ostaje u velikoj meri zavistan od uvoza litijuma, retkih zemalja, kobalta, nikla i mangana, posebno u fazama obrade i rafinacije, gde su globalni lanci snabdevanja visoko koncentrisani.
Prema nedavnim procenama industrije, Evropska unija trenutno uvozi više od 90% rafinacije retkih zemalja, oko 87% obrade litijuma i više od 80% nikla pogodne za baterije izvan svojih granica. CRMA postavlja obavezne ciljeve – 10% domaće ekstrakcije, 40% obrade i 25% reciklaže do 2030. godine – ali trenutni projekti ukazuju na značajan rizik od neuspeha u izvršenju.
Učesnici na tržištu identifikuju nekoliko strukturnih prepreka koje usporavaju napredak. Dugi procesi dobijanja dozvola, fragmentirani finansijski instrumenti i visoki troškovi usklađivanja sa ekološkim i regulatornim normama nastavljaju da odlažu razvoj projekata širom više država članica. Iako je sve veći broj strateških projekata formalno označen, samo mali deo njih je napredovao do finansijskog zatvaranja, što dovodi u pitanje isporuke u bliskoj budućnosti.
Pored toga, problem se dodatno komplikuje obimom potrebnih investicija. Integrisani projekti od rudnika do rafinerije obično zahtevaju između 600 miliona i 1.5 milijardi evra kapitalnih ulaganja po objektu. Bez ubrzane mobilizacije kapitala, jasnijih dugoročnih ugovora o otkupu od strane evropskih industrijskih igrača i snažnije usklađenosti između političkih ciljeva i tržišnih stvarnosti, razlika između zakonodavnih ciljeva i fizičkih kapaciteta će verovatno ostati prisutna.
Ukoliko se ovi izazovi ne reše odlučno, Evropa rizikuje da zadrži visok nivo spoljne zavisnosti za materijale koji su ključni za energetsku tranziciju, lance snabdevanja baterijama i industrijsku konkurentnost – čime se undermira sama sigurnost lanca snabdevanja koju je Zakon o kritičnim sirovinama trebao da osigura.
