Evropske banke povećavaju svoje investicije u sektor rudarstva i sirovina, ali ukupni nivoi finansiranja i dalje su daleko od potrebnih da bi se ispunili ciljevi Evropske unije u okviru Zakona o kritičnim sirovinama (CRMA). Godišnji iznosi finansiranja trenutno iznose oko 8 milijardi evra, što je značajno ispod procenjenih 40–60 milijardi evra godišnje koji su potrebni tokom ove decenije za postizanje EU ciljeva u oblasti ekstrakcije, obrade i reciklaže strateških sirovina.
Komerijalni kreditori i dalje favorizuju projekte u kasnijim fazama razvoja koji imaju osigurane dugoročne ugovore o otkupu i neku vrstu podrške javnog sektora. S druge strane, projekti u ranoj fazi suočavaju se sa težim uslovima, uključujući veću razvodnjenost kapitala i smanjeni potencijal povrata. Bez mehanizama za deljenje rizika od strane javnog sektora, očekivani unutrašnji prinos na kapital (IRR) za ove projekte često pada ispod 12 procenata, što stvara strukturnu prepreku između faze izvodljivosti i faze izgradnje.
Da bi se prevazišao ovaj problem, javne finansijske institucije sve više preuzimaju ulogu glavnih kreditora. Njihovo učešće omogućava projektima da obezbede finansiranje sa rokovima otplate od 15 do 20 godina, dok su komercijalne institucije obično ograničene na rokove od 7 do 10 godina. Duži rokovi značajno poboljšavaju omere pokrića duga i omogućavaju veću polugu uz očuvanje otpornosti bilansa tokom ciklusa roba.
Za investitore je šira implikacija jasna. Evropski rudarski projekti postaju slični infrastrukturnim aktivama, nudeći stabilnije novčane tokove i manju volatilnost u zamenu za umanjene povrate. Dobro strukturirani projekti mogu još uvek postići bazične unutrašnje IRR-e od 14 do 17 procenata, ali potencijal rasta sve više zavisi od operativne efikasnosti, kontrole troškova i integracije nizvodno, a ne od spekulacije o cenama roba na kratki rok.
