U ovom kontekstu, zemlje poput Španije, Finske, Poljske i Balkana pokazuju različite pristupe i rezultate. Na primer, Španija ima bogatu rudarsku infrastrukturu koja uključuje projekte vezane za materijale za baterije i specijalne metale, ali se njihova ekonomska putanja drastično razlikuje pod stres testovima. Projekat litijuma San José, koji razvija kompanija Infinity Lithium, ima više od 110 miliona tona definisanih resursa sa sadržajem od oko 0.6% Li₂O. Međutim, visoki troškovi električne energije u Španiji čine konverziju litijuma skupljom nego u drugim regionima.
Finska se ističe kao najotpornija rudarska jurisdikcija u Evropi zahvaljujući svojoj predvidljivosti u pogledu cena električne energije i dozvola. Projekat Keliber, većinski u vlasništvu Sibanye-Stillwater, planira proizvodnju od oko 15,000 tona litijum-hidroksida godišnje do 2026-2027. godine. Finske cene električne energije su znatno niže nego u Španiji, što smanjuje troškove konverzije.
Poljska je poznata po svojoj stabilnosti zahvaljujući velikim kapacitetima kompanije KGHM Polska Miedź koja proizvodi oko 400,000 tona bakra godišnje. Iako se suočava sa ograničenim mogućnostima širenja zbog dugih vremena čekanja na dozvole i rastuće društvene otpornosti na nove projekte, KGHM može da apsorbuje visoke troškove energije zahvaljujući svojoj integraciji.
Na Balkanu se situacija razlikuje; niži troškovi rada mogu stvoriti jake marže, ali politički i regulatorni rizici povećavaju troškove kapitala. U Srbiji se ističe projekat Čukaru Peki koji upravlja Zijin Mining sa kapacitetom proizvodnje od preko 80,000 tona bakra godišnje. Iako su troškovi kapitala premašili 2 milijarde dolara, operativni troškovi su ispod proseka EU.
U svetlu ovih izazova i prilika, jasno je da će evropski rudarski sektor morati da se fokusira na integraciju i stabilnost snabdevanja kako bi preživeo pod pritiscima tržišta. Projekti koji uspevaju su oni koji interno rešavaju rizike povezane sa energijom i obradom. U budućnosti će se razvijati uski koridor projekata gde se makro varijable usklađuju, dok će reciklaža rasti ali neće značajno zameniti primarno snabdevanje pre sredine 2030-ih godina.
