U poslednjih nekoliko godina, Zelena zemlja je postala predmet interesovanja kao potencijalni izvor retkih zemnih metala, koji su ključni za moderne tehnologije i energetske aplikacije. Iako se često pominje kao alternativa kineskoj dominaciji na tržištu, stvarnost je mnogo složenija. U ovom trenutku, Zelena zemlja nema aktivne rudarske operacije za retke zemne metale niti razvijene projekte koji bi mogli zadovoljiti globalnu potražnju.
Jedan od najistaknutijih projekata u ovoj oblasti je Kvanefjeld, koji se smatra jednim od najvećih neiskorišćenih nalazišta retkih zemnih metala na svetu. Očekuje se da sadrži značajne količine lakih retkih zemnih elemenata, kao što su neodimijum i praziodimijum, koji su esencijalni za proizvodnju trajnih magneta korišćenih u električnim vozilima i obnovljivim izvorima energije. Međutim, projekat se suočava sa ozbiljnim pravnim preprekama zbog povezanosti sa uranijumom, što dodatno otežava njegovo ostvarenje.
Osim Kvanefjeld-a, drugi potencijalni projekti u Zelenoj zemlji su još uvek u ranoj fazi razvoja i nisu komercijalno održivi. Nedostatak infrastrukture i rudarskih usluga čini proces od istraživanja do proizvodnje znatno dužim nego u drugim delovima sveta, gde se taj proces obično odvija u roku od 10 do 15 godina.
Infrastrukturni izazovi su značajna prepreka razvoju projekata. U Zelenoj zemlji ne postoji železnička mreža, a putevi su ograničeni. Takođe, kapacitet luka je nedovoljan za velike isporuke. Ove prepreke mogu zahtevati investicije od 300 do 500 miliona evra samo da bi se izgradila osnovna infrastruktura potrebna za rudarske aktivnosti.
Pored toga, procesiranje retkih zemnih metala predstavlja dodatni strateški izazov. Više od 80% globalnog kapaciteta za obradu ovih materijala nalazi se u Kini, koja ima decenije iskustva i razvijene lance snabdevanja. Zelena zemlja trenutno nema potrebnu infrastrukturu za obradu ili obučenu radnu snagu koja bi mogla da podrži velike operacije.
U svetlu ovih izazova, globalna ponuda retkih zemnih metala se menja. Dok Kina ostaje dominantna u proizvodnji, zemlje poput Australije i Sjedinjenih Američkih Država šire svoju proizvodnju iz postojećih nalazišta uz već razvijenu infrastrukturu i efikasne procese dobijanja dozvola. Takođe, reciklaža postaje sve važniji izvor sirovina.
Zelena zemlja ilustruje ključnu tačku strategije kritičnih materijala: geološki resursi ne garantuju snabdevanje. Resurs koji ne može biti legalno eksploatisan ili ekonomski obrađen nije rešenje za snabdevanje tržišta. Čak i pod optimističkim pretpostavkama, očekuje se da će projekti vezani za retke zemne metale iz Zelenih zemlje biti operativni tek početkom ili sredinom 2030-ih godina.
Za industrijske potrošače i donosioca odluka jasno je da obezbeđenje snabdevanja retkim zemnim metalima zavisi od postojećih projekata i jurisdikcija koje imaju dokazane sposobnosti realizacije. Zelena zemlja ostaje akademski zanimljiva i geopolitički simbolična, ali ne predstavlja realnu osnovu snabdevanja u narednoj deceniji.
