Dok EU napreduje sa svojom zelenom tranzicijom u okviru Evropskog zelenog dogovora, suočava se sa izazovima zbog svoje zavisnosti od uvoza retkih zemnih metala i drugih minerala, koji uglavnom potiču iz Kine.
Retke zemlje su neophodne za različite buduće tehnologije, uključujući obnovljivu energiju, elektroniku i napredne vojne primene. Ovo je izazvalo porast domaćih rudarskih aktivnosti širom Evrope, postavljajući značajna pitanja o lokalnoj demokratiji i pravednoj raspodeli troškova i koristi povezanih sa rudarstvom.
Priča o Ulefosu, malom selu na jugu Norveške, služi kao primer dileme sa kojom se suočavaju mnoge evropske zajednice. Smešten na jednom od najvećih nalazišta retkih zemalja u Evropi, Ulefoss se bori sa konkurentskim pritiscima geopolitičkih zahteva i rudarskih kompanija vođenih profitom, istovremeno nastojeći da obezbedi svoju lokalnu budućnost pod sopstvenim uslovima. Iako izgledi da se otvori najveći evropski rudnik retkih zemalja obećavaju ekonomske prilike, nova radna mesta i povećan poreski prihod, zajednica se takođe suočava sa neizvesnostima i rizicima.
Jedan od izazova je disparitet između veština lokalne radne snage i zahteva visoko automatizovanog podzemnog rudnika. Razvojni plan poziva na stotine kvalifikovanih radnika, potencijalno izvan zajednice, što postavlja pitanja o njihovoj integraciji i doprinosu lokalnom životu. Štaviše, rudarstvo neizbežno donosi uticaje na životnu sredinu, uključujući odlaganje otpada i rizik od kontaminacije, posebno za Ulefoss zbog prisustva radioaktivnog torijuma.
Štaviše, energetski zahtevi takvog rudnika, čak i uz naprednu tehnologiju, predstavljaju još jedan izazov. Ulefoss bi zahtevao značajnu količinu energije, potencijalno do 1% ukupne potrošnje Norveške, naglašavajući potrebu za obnovljivim izvorima energije poput vetra, sunca ili hidroenergije.
U svetlu geopolitičkih tenzija i nastojanja da se postigne strateška autonomija, Evropa ubrzano prati rudarske projekte poput onog u Ulefosu. Međutim, stepen do kojeg lokalne zajednice mogu imati koristi uz minimiziranje ekoloških i društvenih troškova zavisi od transparentnih i participativnih procesa. Doprinos zajednice, pregovaranje i saradnja su od suštinskog značaja za obezbeđivanje pozitivnih ishoda i široke podrške.
Dok prati svoje ambicije za vađenje mineral, Evropa mora da uzmeu obzir pouke globalnih iskustava kako bi izbegla nepravedne društvene i ekološke uticaje na lokalne zajednice. Posvećenost pravednoj tranziciji, sastavni deo Evropskog zelenog dogovora, mora da se proteže dalje od ukidanja fosilnih goriva da bi usmeravala razvoj novih industrijskih grana, dajući prioritet jednakosti i održivosti.
Izvor: miningwatch.news
