Dok Evropska unija pokušava da smanji rizike svoje trgovine sa Kinom, električna vozila predstavljaju poseban izazov. Evropska komisija trenutno istražuje da li uvoz kineskih električnih vozila šteti evropskim proizvođačima, što bi je moglo navesti da uvede uvozne carine na kineska električna vozila.
Industrija električnih vozila pokazuje izazove smanjenja rizika u praksi. Kina zauzima strateške pozicije u svakoj fazi lanca vrednosti električnih vozila – od iskopavanja sirovina do finalne montaže, što je čini gotovo nezamenljivom za transformaciju čiste energije u Evropi. Da bi se borila protiv EV ratova, EU je potrebna šira strategija koja koristi svoju međuzavisnost sa drugim ekonomijama u nastajanju, koristi bezbednosne instrumente da ograniči kritične zavisnosti i pruža finansijske podsticaje za smanjenje rizika.
Kineski kapaciteti i smanjenje rizika
Za sada, većinu EV uvoza iz Kine predstavljaju američki i evropski brendovi proizvedeni u Kini – na primer, Tesla proizveden u Šangaju. Ali ova slika bi se uskoro mogla značajno promeniti: suočen sa sve problematičnijom ekonomijom, Peking prebacuje javni novac u proizvodni sektor pri čemu je veći deo usmeren na proizvodnju električnih vozila i solarnih panela, zajedno sa drugom visokotehnološkom robom.
Podržane subvencijama i poreskim olakšicama, kineske kompanije će verovatno učvrstiti dominaciju koju već uživaju duž lanca snabdevanja električnih vozila, posebno za litijum-jonske baterije. Kao najvredniji deo u svakom električnom vozilu, baterije mogu biti glavni alat za oblikovanje tržišta. Proizvodnja baterija u Kini je oko 40 odsto jeftinija nego u Evropi, a oko dve trećine svih litijum-jonskih baterija se proizvodi u Kini.
Odbacivanje rizika
Naglo ukidanje kineskih dobavljača više nije moguće, jer su inputi, poput sirovina, retki, a troškovi proizvodnje su visoki u Evropi. Međutim, ako se trenutna dinamika ne kontroliše, učvrstiće dugoročnu zavisnost Evrope od Kine, gušeći sve mogućnosti da se smanji rizik.
Evropa polako gradi svoju klimatsku i infrastrukturnu diplomatiju sa ekonomijama u razvoju u Africi i šire. Da bi imala šansu da smanji rizik, potrebno je da se ozbiljnije posveti komercijalnoj i industrijskoj saradnji sa partnerima, odnosno razvoju industrije i unapređenju tehnologije u partnerskim zemljama. Ova spoljna industrijska strategija će zahtevati direktno finansiranje iz budžeta EU, smanjenje rizika zelenih investicija kroz finansijske garancije i opštu izgradnju kapaciteta u partnerskim zemljama.
Finansijski podsticaji
Tamo gde su rizici najveći, kao što su sirovine, EU treba da obezbedi finansijsku podršku. Nedavno dogovoreni Zakon o kritičnim sirovinama, na primer, priznaje da je EU u globalnoj trci za materijalima. Ali njeni ciljevi da proizvede 10 odsto i preradi 50 odsto evropskih potreba za sirovinama do kraja decenije dolaze sa malo finansijske podrške.
Isto tako, pozivi kompanijama i vladama da razmotre stvarne troškove rizičnih stranih dobavljača i da prihvate dodatne troškove za „dobavljače bez rizika“ mogu zvučati šuplje kada, na primer, trajni magnet proizveden u Evropi košta oko 20-30 odsto više nego u Kini.
Izvor: ECFR
