Ovako intenzivna, gotovo besomučna eksploatacija bakra i plemenitih metala u Srbiji zahteva ozbiljno sagledavanje posledica koje nastaju, ne samo sa ekonomskog već i sa ekološkog, socijalnog, pravnog, pa i političkog i bezbednosnog aspekta. Mislite o tome
Rasipanje i uništavanje naših prirodnih dobara, ogoljavanje i iscrpljivanje zemlje, umesto povećanja njene iskoristivosti – to će već našoj deci znatno umanjiti mogućnost napretka u kojem uživamo, a koji smo im dužni predati – veći i razvijeniji —Teodor Ruzvelt, predsednik SAD 1901–1909.
I pored toga što je Dundee Precious Metals (DPM), sa svojom ćerka firmom Avala Resources d.o.o., prisutan na prostoru opštine Žagubica od 2006. godine, radeći na Projektu istraživanja i eksploatacije rude zlata na potesu “Potaj Čuka – Tisnica”, dugo nije bilo moguće naći nikakve informacije, saopštene ili publikovane, ni o hemijskom, ni o mineraloškom sastavu rude koju DPM namerava da eksploatiše. Tek se iz Studije “Prostorni plan područja posebne namene….” (Prostorni plan područja posebne namene za eksploataciju zlata na istražnom prostoru “Potaj Čuka – Tisnica” kod Žagubice; Elaborat za rani javni uvid, U Beogradu, septembra 2021. god.), vidi namera o otvaranju rudnika, o načinu eksploatacije i dobijanja zlata, sa natuknućem o prisustvu pirita u sastavu rude i njegovom mogućem uticaju na okolinu.
Hemijski i mineraloški sastav ležišta rude “Potaj Čuka – Tisnica” mogao se izvesti na bazi sastava dva bliska rudna tela, Tenka i Čoka Marin. Naime, i u rudnom telu “Potaj Čuka – Tisnica” treba očekivati, pored zlata i srebra, i minerale bakra, cinka, olova, arsena, gvožđa (pirit i arsenopirit), kadmijuma, žive i nikla. Verovatno i još nekih obojenih metala. Drugim rečima, i u ovom rudniku treba očekivati polimetaličnu rudu, čija eksploatacija i prerada mogu imati odgovarajući štetan uticaj po okolinu, ukoliko se ne primeni kompleksna tehnologija koja bi držala pod kontrolom sva jedinjenja hazardnih metala, koja nastaju u procesu ekstrakcije zlata. Međutim, kompleksna tehnologija podrazumeva veća investiciona ulaganja, veće operativne troškove, kvalifikovanu radnu snagu, što bi sve uticalo na ekonomsku i ekološku održivost projekta.
Urađena je nedavno i Prethodna studija izvodljivosti (Timok Project: Pre–Feasibility Study, Zagubica, Serbia, mart 2021), koja detaljno opisuje mineralogiju, hemijski sastav i tehnološki postupak koji bi trebalo da bude primenjen za dobijanje zlata, te dinamika eksploatacije rude i ekonomika čitavog procesa.
ŠTA SVE DONOSI RUDNIK
Rudnik bi trebalo da bude otvoren na netaknutom, gotovo “devičanskom” prostoru. To bi podrazumevalo otvaranje pristupnih puteva, dovođenje električne energije, vode za piće, formiranje vodozahvata industrijske vode iz postojećeg sliva reka Tisnice i Jagnjila, krčenje terena i izgradnju poslovnih zgrada, što bi već u tom delu narušilo i krajolik i uticalo na zagađenje okoline (buka teške mehanizacije, izduvni gasovi, detonacije…).
Otvaranjem površinskog kopa rudnika formirala bi se deponija raskrivke i rudničke jalovine, dodatno doprinoseći promeni panorame na terenu. Rudnička deponija bi rasla pa bi se, posle nekog vremena, zbog atmosferilija u njenom podnožju pojavile kisele rudničke vode, kao posledica biohemijskih procesa oksidacije pirita i stvaranja sumporne kiseline. I tako bi zagađivanje okoline počelo, a da se do same rude, njene pripreme i formiranja gomile, te početka procesa luženja zlata cijanizacijom (tehnologijom koja je predviđena za ekstrakciju zlata), gotovo nije ni došlo. Simultano, sa eksploatacijom rude pojavile bi se u samom površinskom kopu presečene podzemne vodene žile koje će, u kontaktu sa rudom, stvarati rudničke vode nepoznatog hemijskog sastava i protoka, sa značajnom koncentracijom suspendovanih čestica. Te vode se moraju ispumpavati, da bi se obezbedilo nesmetano rudarenje – i eto novog izvora zagađenja! Rečju, do narušavanja ekosistema doći će i pre početka eksploatacije rude i dobijanja zlata.
Zato šuplje, gotovo cinično zvuči jedan od ciljeva Studije “Prostornog plana …”: “Stvaranje uslova za efikasno aktiviranje, eksploataciju i preradu rudnih rezervi iz ležišta u okviru istražnog prostora ‘Potaj čuka – Tisnica’ kao delatnosti koja je od interesa za celokupni razvoj Srbije” – floskula koja se često koristi kada se želi da se iskaže postojanje nekog društvenog interesa, koga u suštini nema. Ispada kao da je DPM tu da razvija Srbiju, a ne da ostvari profit eksploatacijom zlata i da, posle sedam godina (koliki je predviđeni vek rudnika), pokupi deo opreme i ode na neku drugu lokaciju ostavljajući opštini Žagubica, kao neuralgične ekološke tačke – ogromnu gomilu izlužene rude natopljenu lužinom; vodosabirnik u koji će se kolektirati atmosferilije koje su prošle kroz gomilu, u početku baznog karaktera i nepoznatog hemijskog sastava; čak šest površinskih kopova, sa rudničkom kiselom vodom na dnu; deponije otpadnog rudarskog materijala, iz kojih će decenijama izvirati takođe kisele rudničke vode. I ko će i kako servisirati tako “razvijeni” deo Srbije?!
Prethodna studija izvodljivosti pominje, doduše, kompletnu rekultivaciju rudarskih radova i dovođenje terena maltene u prvobitno stanje, mada se ne objašnjava kako bi to trebalo da bude izvedeno. Rekultivacija je skup postupak, a mi smo skloni da stvari smandrljamo, pa da napravimo i veću štetu nego što jeste, ili što bi bila.
Planirani rudnik “Potaj Čuka – Tisnica” i predviđeni prostor za formiranje gomile za luženje bio bi na znatno većoj nadmorskoj visini od Mlave (vidi fotografije 1 i 2). Nalazi se u karstnoj oblasti, na ivici nacionalnog parka Kučaj – Beljanica, u kojoj postoje veliki prirodni rezervoari pitke vode. Hoćemo li se oglušiti i o tu činjenicu, pa uprkos tome otvoriti rudnik da bismo “razvijali Srbiju”? Kako stvari stoje, skeptik sam. Hoće li se žrtvovati neke retke biljne i životinjske vrste kojih ima na tom prostoru Srbije, na šta ukazuju biolozi (M. Paunović i saradnici, “Osnovni izveštaj o stanju biološke raznovrsnosti na području realizacije rudarskog projekta Avala”; IBISS, april 2014)? Verovatno hoće, jer rudarenje i očuvanje živog sveta nikad nisu išli ruku podruku. Na prostoru Žagubica–Gornjak–Ždrelo postoje arheološka nalazišta, svedoci naše kulturne i istorijske baštine, za koja potencijalni koncesionari takođe neće biti previše senzitivni, ukoliko ih država ne disciplinuje. A svedoci smo da države tu najčešće nema ili je nema dovoljno.
ČOKA RAKITA – NOVOOTKRIVENO NALAZIŠTE ZLATA
Samo pominjanje upotrebe cijanida kod običnog sveta u svesti pali lampicu upozorenja. Nije rastvor cijanida taj na koga bi trebala da bude povika. O njemu će se voditi računa, jer je on nosilac zlata, pa bi svako rasturanje rastvora bio gubitak za koncesionara. Po završetku eksploatacije gomile, i adsorpcije cijanidnih metalnih kompleksa, preostali slobodni cijanid će se prevesti u neki cijanatni – benigni oblik. Pitanje je šta dalje sa lužinom? Radi se o velikim zapreminama. Koliki bi bili troškovi njene neutralizacije? Ko će to servisirati i šta sa solima nastalim pri neutralizaciji? Ovo su samo neke od implikacija koje će ovom delu Srbije prouzrokovati otvaranje rudnika “Potaj Čuka – Tisnica”.
Agencija Beta je nedavno prenela izjavu ministarke energetike i rudarstva o otkrivenom nalazištu zlata na lokaciji Čoka Rakita u ataru opštine Žagubica, te da je “potencijal značajan”; da su rađena tehnološka ispitivanja i da se dobija “čist koncentrat zlata, sa iskorišćenjem od 93 odsto”. Drugih podataka nema, ali se može pretpostaviti da su geološka, mineraloška i hemijska ispitivanja završena, ili su pri kraju, čim se rade tehnološka ispitivanja. Činjenica da se govori o koncentratu zlata implicira da će, na industrijskom nivou, ruda biti flotirana, a koncentrat zlata dalje prerađivan, bilo topljenjem pa elektrolitičkim dobijanjem, ili luženjem pa daljom preradom lužnog rastvora do metala. Bez prejudiciranja, ali se čini da će i ovde ZiJin Mining Group imati važnu ulogu, bilo u postojećem obliku kao Serbia ZiJin Copper d.o.o., ili kao neka novoosnovana derivacija koja će se pojaviti kao potencijalni koncesionar.
POSLEDICE UPRAVLJANJA RUDNIM RESURSIMA BAKRA I ZLATA – PITANJA BEZ ODGOVORA
Treba li Srbiji još novih rudnika bakra i zlata, pored onih već prodatih Kinezima u Boru i Majdanpeku, i to u ataru Žagubice – na obodu nacionalnog parka, gde je priroda još netaknuta i bogata biljnim i životinjskim svetom; gde su smešteni prirodni rezervoari pitke vode; gde postoje vredni arheološki nalazi stari preko 15 vekova? U oblasti gde su ljudi vekovima živeli od stočarstva, korišćenja šuma i zemljoradnje, a gde bi i dalje živeli kada bi država stvorila povoljne uslove za razvoj ovih privrednih grana? Ili smo to svedoci da se vrši velika rasprodaja strateških sirovina Srbije, i to budzašto? Takođe, zar ne bi trebalo pre nego što se donese odluka o davanju koncesije bilo kome, za otvaranje bilo kakvog novog rudnika zlata, bakra, olova, cinka… da se napravi bilans koliko je Srbija inkasirala od Serbia ZiJin Coppera d.o.o i ZiJin Mininga, koji odskora rudare u Srbiji, i da ustanovi njihov profit?
Da se razumemo, rudarenje metalnih ili nemetalnih sirovina, ukoliko nije u direktnoj funkciji razvoja zemlje, njene infrastrukture, njene hemijske industrije ili prerađivačke metalurgije, odnosno energetike, veoma je štetno s aspekta gazdovanja prirodnim resursima; zemlju dovodi u kolonijalni položaj, a potomstvu ostavlja neveselu budućnost najamne radne snage. Profit će pokupiti samo koncesionari i još neki malobrojni, a zemlji domaćinu će ostati samo posledice rudarenja. Zbog toga, kome bude trebalo bakra, zlata, bora, litijuma, kalcita ili čega god drugog, neka rilja u svom dvorištu, koje je kudikamo veće od Srbije – muvoserine na globusu.
Ovako intenzivna, gotovo besomučna eksploatacija bakra i plemenitih metala u Srbiji zahteva ozbiljno sagledavanje posledica koje nastaju, ne samo sa ekonomskog već i sa ekološkog, socijalnog, pravnog, pa i političkog i bezbednosnog aspekta. Mislite o tome, piše Vreme.
