U svetlu nedavnih geopolitičkih promena, Evropa preispituje svoj pristup kritičnim mineralima, koji su do sada bili fokusirani na energetsku tranziciju. S obzirom na sve veće zahteve za metalima kao što su litijum, nikl, kobalt i retki zemni elementi, sada se pojavljuje i novi faktor: odbrana i naoružanje. Do 2026. godine, metali za odbranu postaju ključni deo strategije sirovina i industrijske sigurnosti Evrope.
Ova promena je rezultat ozbiljnih slabosti u evropskoj odbrambenoj industriji koje su otkrivene tokom sukoba u Ukrajini. Nedostaci u proizvodnji municije i raketa ukazali su na potrebu za preispitivanjem resursa koji su ranije smatrani isključivo industrijskim materijalima. Sada se oni ponovo vrednuju kao strateški kritični resursi za odbranu.
Moderni sistemi odbrane zahtevaju širok spektar materijala koji prevazilaze tradicionalni čelik. Ključni sastojci uključuju volfram, titanijum, magnezijum, antimoni, bizmut, mangan, hrom, bakar i aluminijum. Ovi materijali se koriste u raznim aplikacijama kao što su municija sa ojačanim vrhom, vazduhoplovni sistemi i elektronske komponente.
Rastuća povezanost između lanaca snabdevanja zelene tehnologije i odbrane dodatno komplikuje situaciju. Retki zemni magneti korišćeni u vetroturbinama i električnim vozilima takođe su ključni za sisteme navođenja raketa i aviona. Ova konvergencija redefiniše pojam „kritičnih minerala“ u Evropi.
Volfram se ističe kao jedan od najvažnijih materijala zbog svoje ekstremne tvrdoće i otpornosti na toplotu. Njegova primena obuhvata municiju sa ojačanim vrhom, komponente vazduhoplovstva i visokokvalitetne industrijske legure. Međutim, globalna opskrba volframom ostaje koncentrisana, pri čemu Kina dominira proizvodnjom i obradom ovog metala, što predstavlja stratešku ranjivost za Evropu.
Tin dobija na značaju zbog svoje ključne uloge u elektronici i lepljenju. Projekat South Crofty u Velikoj Britaniji pokazuje kako se metali povezani sa elektronikom sve više smatraju strateškim resursima. Titanijum je takođe ključan za proizvodnju aviona i vojnih sistema zbog svoje čvrstoće i otpornosti na koroziju.
Pored toga, magnezijum, antimoni i manji metali postaju sve važniji na strateškom planu. Ovi materijali igraju značajnu ulogu u savremenim vojnim sistemima i visokoj tehnologiji, a njihovi manji tržišni udeli mogu imati disproporcionalan uticaj na proizvodnju.
Retki zemni elementi predstavljaju presjek između metala za odbranu i materijala potrebnih za energetsku tranziciju. Dominacija Kine u obradi ovih elemenata stvara dvostruku ranjivost koja utiče na energetske sisteme i sposobnosti odbrane Evrope.
U svetlu ovih izazova, evropski donosioci odluka razmatraju strategije skladištenja kritičnih metala kako bi poboljšali otpornost kratkoročno. Ipak, dugoročna sigurnost zavisiće od sposobnosti proizvodnje unutar Evrope koja uključuje rudarske operacije kao i kapacitete obrade.
Na kraju, visoki troškovi energije utiču na sposobnost Evrope da razvije konkurentne kapacitete obrade strateških metala. Kako se energetska politika sve više povezuje sa strategijom snabdevanja materijalima za odbranu, region Zapadnog Balkana postaje sve relevantniji deo šireg ekosistema snabdevanja Evropi.
