U potpunosti se slažem sa tekstom „Treba zasući rukave” objavljenom u rubrici „Među nama” 21. juna kao i sa ranije objavljenim tekstom kolege iz Novog Sada o rudnicima zlata u Srbiji, pa koristim priliku da svemu tome dodam i svoje poglede na rudarenje i eksploataciju zlata u u našoj zemlji. Po mom mišljenju RTB Bor (Rudarsko Topionički Basen Bor) nije trebalo prodavati, bez obzira na uveravanja političara da je to jedini izlaz. Trebalo je samo oformiti profesionalni menadžment od isključivo naših stručnjaka iz Srbije, uz obavezan uslov, da se političarima ne dozvoli mešanje u njihov rad.
RTB Bor je svojim proizvedenim bakrom i zlatom držao fabriku bakarnih cevi i zlataru Majdanpek, fabriku kablova u Jagodini, livnicu obojenih metala Prokuplje, fabriku elektromotora Sever u Subotici, valjaonicu bakra Sevojno i dr. manje fabrike. Sve ovo je upropašćeno, a hiljade radnika je ostalo bez posla.
Sada dovodimo strance, dajemo im milijarde evra da ponovo zaposlimo isti broj radnika, industrija opet radi, ali sada više ništa nije naše. Neko nas je gadno izmanipulisao. U Bor su došli Kinezi, sami rukovode kombinatom, direktore im ne postavljaju naše stranke, poslovnu politiku vode bez uticaja naših političara i eto profita. Prošle godine za prvih devet meseci, izvoz „Ciđin Bor kopera” (bivši RTB Bor) je bio 676,4 miliona evra, a „Ciđin majninga” 769,5 miliona evra, koji je ujedno i vlasnik rudnika Čukaru Peki (procena rezervi rude 27 miliona tona, sa milion tona bakra i 55 tona zlata). Znači, oni izvoze i rudu koju lageruju negde u Kini, jer su topioničarski kapaciteti u Boru mali za tako ogromnu količinu rude. Pretapanje te rude bi ovde trajalo decenijama, ovako će sve to da „očiste” za nekoliko godina, i onda odlaze sa profitom od više milijardi evra. Oko 6.000 radnika će ponovo ostati bez posla, nama ostaje samo jalovina i uništena priroda. Za sve to dobijali smo rudnu rentu (najniža u Evropi) i doprinose na lične dohotke, uz pristojne plate radnika, za naše uslove.
E sad nešto o budućim rudnicima zlata, koje treba otvarati po Srbiji. Ako i te rudnike zlata lakomisleno poklanjamo strancima, onda bolje da ih ne otvaramo. Zlatonosni rudnici moraju biti u vlasništvu Srbije, kao i stvoreni profit. Ministarka rudarstva i energetike je 20. januara u „Dnevniku” najavila da je na lokaciji Čoka Rakita pronađena ruda sa 93 odsto zlata. Takva dezinformacija zbunjuje narod, samo neko ko nema elementarnog znanja o metalurgiji i rudarstvu može tako nešto da kaže. Kako sada da, o otvaranju rudnika, pregovore vodi neko ko ne poznaje problematiku i šta možemo da očekujemo od takvih pregovora za našu Srbiju?. Kome bi palo na pamet da ode na operaciju slepog creva, ili na transplantaciju bubrega, koju će da mu radi, ne hirurg, nego neko ko o tome ništa ne zna? Sa rudarstvom i metalurgijom je isto, niko se ne buni kad sve preuzmu političari, a rezultat je u oba slučaja isti – operacija je uspela, ali pacijent nije preživeo. Kad se pomešaju struka i politika (znanje i neznanje), posledice su uvek logične, u ovom slučaju biće, već i uobičajeno, tragične za našu privredu i ekonomiju, prenosi Politika.
Autor je Dragan Kragić, dipl. inž. metalurgije.
