Kontroverze oko proizvodnje i upotrebe litijuma ne prestaju, a uticajni Fajnenšel tajms upozorava da više nema opravdanja za nastavak ulaganja u proizvodnju baterija, jer već postoje „signali da žestoka konkurencija između proizvođača počinje da steže njihove profitne marže“ i da u ovoj borbi bude „mali broj pobednika i mnogo gubitnika “. Da li neko iz vlasti ovde razmišlja o ovim trendovima?
I umesto da uradi studiju o štetnim posledicama iskopavanja i proizvodnje litijuma po životnu sredinu ili angažuje nezavisne savetnike za to, Vlada u Srbiji se oslanja na studiju Rio Tinta. Hoće li kompanija čija bi zaštita životne sredine koštala milijarde dolara biti poštena u toj proceni? Može li se verovati takvoj studiji? Na stranu što će budućnost pripadati novoj tehnologiji zasnovanoj na grafenu i natrijumu.
Proizvodnja akumulatora i automobila na električni pogon je mantra mnogih političara, a kakve će to posledice imati, ne samo na potrošače i zapošljavanje, već i na celokupnu privredu. Pri tome, električni automobili su više od 30 odsto skuplji od istog modela tečnog goriva, a za njihovu proizvodnju je potrebno manje radnika, laki su za održavanje, pa će biti potrebno manje mehaničara. Ako su oštećene, baterije se obično ne mogu popraviti i moraju se zameniti, a one su jedan od najskupljih delova. Zbog toga su cene osiguranja električnih automobila za oko 30 odsto veće nego za iste benzinske i dizel modele.
Primer koji Srbija treba da sledi
Životni vek baterije je između 10 i 20 godina, a postoji i problem kada se isprazni tokom vožnje: gde da se puni i koliko to traje. I kako se proizvodi električna energija za njihovo punjenje, u elektranama na ugalj koje zagađuju životnu sredinu ili na neki drugi način?
Baterije na bazi natrijuma imaju jasne prednosti – u prirodi postoji najmanje 500 puta više natrijuma nego litijuma. Morska voda obiluje natrijumom, njena prerada je znatno manje opasna po životnu sredinu, a troškovi proizvodnje su znatno niži, pa su i cena tih baterija, kao i troškovi odlaganja nakon upotrebe niski u poređenju sa litijumskim baterijama. Natrijum zaista ima nekoliko nedostataka – teži je, pa sa litijumskom baterijom iste težine možete preći duplo veće rastojanje. Pored toga, natrijumske baterije se mogu puniti 5.000 puta, a litijumske i do 10.000 puta. Konačno, tehnologija zasnovana na natrijumu počela je da se razvija mnogo kasnije, tako da su litijumske trenutno u prednosti, ali okolnosti se stalno menjaju.
Nakon rudarenja, jalovina zagađuje još narednih 4.000 godina
Zapadne zemlje su učinile skoro sve što mogu da smanje svoju zavisnost od uvoza gasa i nafte iz Rusije i sada strahuju od slične zavisnosti ako se oslanja na Kinu, koja najviše prerađuje litijum. Australija izvozi ogromne količine litijumove rude, ali je ne prerađuje. Ova aktivnost, koja zagađuje životnu sredinu, uprkos svom ogromnom i nenaseljenom prostranstvu, prepuštena je Kini, koja kontroliše 61 odsto globalnog kapaciteta za preradu litijuma i 79 odsto globalnog lanca snabdevanja litijumskim baterijama.
Procene pokazuju da u slučaju povećanja cena litijuma, kobalta i nikla, proizvodnja baterija na bazi natrijuma, koji je mnogo čistiji, ima svetlu i ubrzanu budućnost, a situacija na tržištu se stalno menja. U 2023. godini, na primer, prodaja električnih automobila u Kini je pala, a rezultat je bio nagli pad cene kobalta i posebno nikla, za 40 odsto i litijuma za 70 odsto.
Poseban problem predstavlja jalovina nakon rudarenja i proizvodnja litijuma, koja zagađuje životnu sredinu i do narednih 4.000 godina, pa bi projekat Jadar predstavljao opasnost za vodotokove koji vode ka Beogradu i dalje nizvodno do granice. Ko će njime upravljati, čak i po najvišim standardima? To je veoma neisplativa delatnost.
Šta bi bilo bolje?
U Kini je snažno razvijena proizvodnja litijuma i retkih elemenata, ali to ima i svoju negativnu stranu koja se ogleda u velikom zagađenju životne sredine. U takvim oblastima proizvodnja hrane je nemoguća, pa Kina uvozi odredjene količine hrane. Evo odlične prilike za izvoz hrane iz Srbije u Kinu. Ne postoji količina hrane koju Srbija može da proizvede a da je Kina ne uvozi. Sporazum o slobodnoj trgovini između Kine i Srbije pruža ogromnu dugoročnu priliku za izvoz u Kinu. Pogotovo što je sve izvesnije da je pristupanje Srbije Evropskoj uniji malo verovatno.
Šta Srbija treba da uradi u takvoj situaciji? Treba li prihvatiti iskopavanje i preradu litijuma (uključujući i reciklažu starih baterija) koji zagađuje životnu sredinu, stvara jalovinu koja takva ostaje milenijumima, gasi poljoprivrednu proizvodnju, truje vodotoke i, s tim u vezi, nasilno proteruje stanovništvo sa vekovnih ognjišta i to, kako je jednom prilikom rekao predsednik Vučić, u većem broju „od planiranog”.
Da li treba da se izložimo opasnosti vezanoj za moguću korupciju, kao što je to bio nedavni slučaj u Portugalu? Treba li da zagađujemo životnu sredinu da bogati Nemci, Šveđani, Francuzi ili Amerikanci voze električne automobile, a njihova deca udišu čist vazduh i piju čistu vodu? Ili uradite nešto drugo?
Umesto kopanja litijuma u Srbiji i zagađivanja životne sredine, bilo bi neuporedivo bolje da se izgradi cevovod od Jadra do Zrenjanina koji će dovoditi čistu vodu do Zrenjanina. Čistu vodu sa česme stanovnici ovog banatskog grada nisu pili čitavu generaciju! Obećana postrojenja za prečišćavanje vode nikada ne stižu, a koriste ne samo hemikalije već i dosta energije. Bolje bi svima bilo da Jadarska voda ide u Banat. Na ovaj način bi se otvorila nova domaća radna mesta, sve bi ostalo čisto i domaće, a ne bi bilo zagađenja životne sredine. To je svima neophodno, i nikome ne smeta. A preskupe električne automobile treba da kupuju i voze oni koji mogu da ih priušte.
Izvor: Serbia Energy
