Evropska industrijska politika i sigurnost snabdevanja sve češće se oslanjaju na sekundarne izvore sirovina, posebno u segmentima povezanim s električnom mobilnošću, obnovljivom energijom i naprednom proizvodnjom. U tom kontekstu, istraživanje finansirano sredstvima Evropske unije razmatra kako tokovi otpada mogu postati značajan alternativni izvor strateških materijala. Fokus je na tzv. „urbanim rudnicima“, odnosno iskorišćenim baterijama, vozilima na kraju životnog veka i elektronskom otpadu.
Rezultati projekta FutuRaM ukazuju da bi reciklaža mogla značajno smanjiti oslanjanje na uvoz sirovina koje se danas pretežno rafinuju i prerađuju van Evrope. Studija povezuje jačanje oporavka sekundarnih sirovina sa ciljevima obezbeđenja lanaca snabdevanja i industrijske dekarbonizacije. Time se istovremeno otvara pitanje efikasnosti sistema prikupljanja i obrade otpada u različitim državama članicama.
Prema nalazima, materijali iz otpada relevantni su za tehnologije koje koriste litijum, kobalt i elemente retkih zemalja, kao i za komponente prisutne u baterijama električnih vozila i sistemima obnovljive energije. Reciklaža se u ovom okviru posmatra kao instrument smanjenja pritiska od novih eksploatacija, uključujući one koje bi mogle imati veći ekološki teret. Ključna operativna pretpostavka je da se sekundarne sirovine izdvajaju i obrađuju u meri koja omogućava njihovu upotrebu u industrijskim lancima.
Jedan od autora istraživanja, Kees Baldé, navodi da je „otključavanje“ potencijala otpada postalo strateška potreba za dugoročnu ekonomsku otpornost. Njegova poruka naglašava da unapređenje sistema oporavka nije samo pitanje održivosti, već i stabilnosti resursne osnove. U praksi to podrazumeva usklađivanje tokova materijala kroz faze od prikupljanja do industrijske prerade.
Studija ističe da je postojeća organizacija upravljanja otpadom u EU neujednačena kada je reč o praćenju i obradi kritičnih tokova otpada. Takve razlike ograničavaju mogućnost da se potencijal materijala efikasno pretvori u upotrebljive sekundarne proizvode širom regiona. Zbog toga se preporučuje proširenje reciklažne infrastrukture, povećanje industrijskih kapaciteta za preradu i jačanje stručnih kompetencija radne snage.
Pored infrastrukturnih zahteva, istraživanje ukazuje na potrebu za boljom javnom informisanošću o mogućnostima oporavka materijala. U suprotnom, deo vrednog sadržaja može biti izgubljen tokom prikupljanja ili ostati neadekvatno obrađen. Ovakva operativna „uska grla“ direktno utiču na količine sekundarnih sirovina koje bi mogle dospeti do industrije.
Razlog za ubrzavanje reforme reciklažnih sistema dodatno je pojačan koncentracijom globalnih lanaca snabdevanja kritičnim mineralima. Prema podacima Međunarodne agencije za energetiku (IEA), Kina kontroliše proizvodnju i rafinaciju 19 od 20 kritičnih minerala potrebnih za savremene tehnologije. Ti materijali su povezani s proizvodnjom motora električnih vozila i ključnim komponentama baterijskih sistema.
Geopolitičke tenzije poslednjih godina dovele su do izvoznog ograničavanja pojedinih elemenata retkih zemalja i materijala vezanih za baterije. IEA upozorava da takve mere mogu povećati troškove proizvodnje i uticati na pristupačnost električnih vozila i tehnologija skladištenja energije. U tom smislu, reciklaža se posmatra kao način da se deo rizika ublaži kroz regionalnije izvore sirovina.
Kina takođe dominira globalnom reciklažnom infrastrukturom, sa oko 80% svetskog kapaciteta oporavka za ključne materijale. Dodatno jačanje položaja zabeleženo je 2024. godine osnivanjem China Resources Recycling Group, entiteta podržanog od države usmerenog na širenje domaćeg oporavka mineralnih resursa. Za evropske aktere to znači da konkurentski pritisak na kapacitete prerade može rasti paralelno s rastom potražnje.
U modeliranju do 2050. godine, FutuRaM razmatra tri scenarija: poslovanje po postojećem obrascu, unapređeni sistem oporavka i režim „potpune kružne ekonomije“ u kojem se većina sekundarnih materijala efikasno ponovo koristi. Kao referentna tačka uzeta je 2022. godina, kada su evropski tokovi otpada sadržali približno 2 miliona tona kritičnih minerala. Projekcija ukazuje da bi taj obim mogao porasti do najviše 6 miliona tona godišnje do 2050. godine na prostoru EU plus Švajcarska, Norveška, Ujedinjeno Kraljevstvo i Island.
Studija naglašava da značajan deo tog potencijala trenutno biva izgubljen tokom prikupljanja ili zbog neefikasne prerade. Posebno se pominju elementi poput litijuma, kobalta i elemenata retkih zemalja koji često ne ulaze u tokove koji vode ka upotrebljivim sekundarnim sirovinama. Operativna razlika između „prikupljeno“ i „prerađeno“ predstavlja centralnu tačku procene realnog doprinosa reciklaže.
Procena vrednosti „urbanih rudnika“ zasniva se na tome da je oko polovine kritičnih minerala iz otpada već prikupljeno, ali ne nužno obrađeno do nivoa upotrebljivosti. Kada bi Evropa sistematski reciklirala te materijale, studija procenjuje potencijal pokrivanja do 56% ukupne potražnje kritičnih minerala do 2050. godine. Udeo end-of-life vozila ističe se kao posebno relevantan izvor zbog već visoke stope prikupljanja širom EU.
Vozila na kraju životnog veka sadrže značajne količine retkih zemalja i drugih vrednih ulaznih komponenti koje se koriste u tehnologijama čistih energija. Ipak, istraživanje ukazuje da oporavak nije dovoljno efikasan u svim fazama lanca vrednosti, što smanjuje stvarni učinak sekundarnih izvora na tržište sirovina. To dodatno naglašava potrebu za poboljšanjem procesa izdvajanja i industrijske prerade.
U analizi regulatornog okvira naglasak je na tome da politike donete danas određuju brzinu transformacije reciklažnog sektora do sredine veka. Investicije u infrastrukturu za reciklažu, unapređenje sistema podataka i jačanje regulatornih pravila identifikovani su kao elementi koji omogućavaju punu valorizaciju sekundarnih sirovina. Bez takvih usklađivanja, potencijal ostaje delimično iskorišćen uprkos postojećim tokovima otpada.
Pascal Leroy, direktor WEEE Foruma, koji je pregledao rezultate istraživanja, navodi da reciklirane materijale treba tretirati kao primarni resurs umesto kao sekundarnu opciju. Njegovo obrazloženje ukazuje na to da promena pristupa utiče na način planiranja kapaciteta oporavka i industrijske prerade. U praksi to znači da podaci o tokovima materijala moraju biti pouzdaniji kako bi odluke o obradi bile zasnovane na stvarnim količinama.
Pored resursne dimenzije, važnost reciklaže povezuje se sa ekološkim aspektima globalne energetske tranzicije. Studija iz 2026. godine sa Univerziteta Tehnologija u Sidneju navodi da kombinacija povećane reciklaže i unapređenja energetske efikasnosti može pomoći u zadovoljavanju globalne potražnje minerala bez širenja eksploatacija koje nose veći ekološki rizik, uključujući dubokomorsko vađenje ili aktivnosti u regionima bogatim biodiverzitetom. Time se reciklaža pozicionira kao faktor koji utiče na ukupni bilans potražnje za novim rudarskim ulazima.
Kako Evropa ubrzava prelazak ka električnoj mobilnosti, obnovljivim izvorima energije i digitalnoj infrastrukturi, očekuje se veća uloga sekundarnih sirovina u obezbeđenju lanaca snabdevanja. Nalazi FutuRaM sugerišu da bi reciklirani materijali mogli postati jednako važni kao tradicionalno rudarstvo u okviru strategije kritičnih minerala regiona do sredine veka. Istovremeno, procena pokazuje da efekat zavisi od sposobnosti sistema da pretvori prikupljeni otpad u industrijski upotrebljive inpute.
