Potražnja za sirovinama koje se smatraju kritičnim u Evropi raste u pozadini ubrzavanja prelaska na ekonomiju neutralnu po klimi. Dodatni pritisak dolazi i od rata Rusije protiv Ukrajine, koji je ubrzao pomeranje sa fosilnih goriva iz Rusije ka širenju proizvodnje iz obnovljivih izvora energije. U takvom okruženju, lanac snabdevanja materijalima potrebnim za tehnologije niske emisije postaje centralan element industrijskog planiranja.
Evropska unija je definisanje kritičnih sirovina formalizovala metodologijom usvojenom 2010. godine. Metodologija je više puta revidirana, a od 2017. zasniva se na dva aspekta: riziku snabdevanja i ekonomskoj važnosti. U kriterijume spadaju „supstitubilnost“, odnosno koliko je lako zameniti određenu sirovinu, zatim stopa reciklaže i nivo rizika dostupnosti.
Prema toj logici, ako izračunata vrednost oba aspekta prelazi zadati prag, sirovina se proglašava kritičnom. U proceni iz 2010. godine, objavljenoj 2011, razmatrano je 41 sirovina, od kojih je 14 klasifikovano kao kritično. Među njima su bili boksit i magnezijum, koji se koriste za proizvodnju legura poput aluminijuma, iako aluminijum nije na listi kritičnih sirovina.
Na ranijoj listi kritičnih materijala našli su se i kobalt, fluorspar, indijum, grupa retkih zemnih elemenata (REE) i volfram. Od tada se lista ažurira u ciklusu od po tri godine kroz CRM procese Evropske komisije. Najnovija iteracija predstavljena je kroz CRM Akt 2023 (CRMA), čime je EU dodatno precizirala obuhvat strateških kategorija.
U okviru CRMA uvodi se i koncept strateških sirovina, definisanih na osnovu relevantnosti za zelenu i digitalnu tranziciju, kao i za primene u odbrani i svemiru. Ova klasifikacija ima operativni značaj jer povezuje industrijske potrebe sa bezbednosnim i tehnološkim zahtevima. Time se lista kritičnih materijala koristi kao referentni okvir za procenu ranjivosti lanaca snabdevanja.
Jedan od najizraženijih pokazatelja rasta potražnje odnosi se na litijum. Litijum je ključna komponenta baterija koje nisu lako zamenljive, a očekivanja su da će potražnja u Evropi porasti 12 puta do 2030. godine i 21 put do 2050. godine. Na globalnom nivou očekuje se rast potražnje čak 90 puta do 2050. godine, što dodatno pojačava pritisak na postojeće kapacitete prerade i proizvodnje.
Retki zemni elementi suočavaju se sa sličnim trendom rasta potražnje zbog njihove uloge u elektrifikaciji energetskog sektora. REE se koriste u velikim količinama za trajne magnete ugrađene u električne motore i generatore vetroturbina. Dodatno, REE su potrebni i za fluorescentne materijale koji se koriste u energetski efikasnim sijalicama i LED tehnologiji, pa je prelazak sa klasičnih sijalica doprineo povećanju potražnje.
Strukturni problem ostaje geografska koncentracija snabdevanja. EU je zavisna od nekoliko zemalja dobavljača, pri čemu je za mnoge kritične sirovine Kina najvažniji izvor snabdevanja. Takva koncentracija, zajedno sa globalnim rastom potražnje, povećava rizik od poremećaja u lancima snabdevanja.
Vremenski horizont razvoja novih izvora dodatno komplikuje upravljanje rizikom. Istraživanje, razvoj i uspostavljanje novih postrojenja za proizvodnju i preradu predstavljaju dug proces; čak i implementacija rudarskog projekta sa dokazanim ležištima može trajati 5 do 9 godina ili duže. Zbog toga su efikasnost materijala, supstitucija i cirkularnost posebno relevantni kada se mogu primeniti u kratkom roku.
U analitičkom okviru izdvajaju se tri slučaja koji pokrivaju različite tipove primena i obim poznatih resursa: litijum, retki zemni elementi (REE) i aluminijum kao sistem koji uključuje boksit i magnezijum iz najnovije CRM liste. Ovi materijali imaju različite industrijske namene, različite veličine poznatih ležišta i različite nivoe proizvodnje. Kod pojedinih materijala proizvodnja je visoko koncentrisana u jednoj ili dve zemlje, što stvara snažne uvozne zavisnosti.
Cirkularne strategije koje se razmatraju uključuju produženje životnog veka proizvoda (life extension), efikasnije korišćenje resursa, ograničavanje upotrebe gde je to izvodljivo, promovisanje alternativa kada postoje tehničke mogućnosti i reciklažu. Iako su fokusirani na ograničen broj CRM kategorija, zaključci iz ovih studija slučaja mogu imati praktičnu primenu na druge kritične sirovine kroz slične mehanizme smanjenja pritiska na primarne izvore. U tom smislu, regulatorni okvir EU koristi kriterijume rizika dostupnosti i ekonomske važnosti kao osnovu za praćenje ranjivosti.
Kako se lista kritičnih sirovina ažurira u trogodišnjim ciklusima i kako rast potražnje prati tempo energetske tranzicije, upravljanje snabdevanjem postaje sve više povezano sa industrijskim kapacitetima prerade i mogućnostima kružne upotrebe materijala. Istovremeno, geografska koncentracija dobavljača ostaje ključna tačka rizika za kontinuitet snabdevanja tehnologijama koje zavise od ovih materijala. U narednim periodima značaj će imati usklađivanje procena kritičnosti sa realnim vremenom realizacije projekata u rudarstvu i preradi.
