Evropska unija i Srbija potpisale su strateški memorandum o partnerstvu u oblasti sirovina, sa ciljem da se obezbede kritične mineralne sirovine za baterije, električna vozila i tehnologije povezane sa zelenom tranzicijom. Sporazum je uklopljen u okvir Critical Raw Materials Act, kojim EU nastoji da smanji oslanjanje na uvoz iz Kine i ojača otpornost industrijskih lanaca snabdevanja. U Srbiji, gde se nalaze značajne rezerve litijuma, dogovor je brzo postao političko i društveno pitanje, posebno zbog projekta u dolini Jadar. Reakcije javnosti ukazuju na to da se tempo razvoja resursa sudara sa zahtevima za zaštitu životne sredine i pitanjima upravljanja.
Memorandum o razumevanju (MoU) potpisan je na Srpskom samitu o kritičnim sirovinama, a fokusira se na pet radnih oblasti. To uključuje razvoj lanaca vrednosti sirovina i baterija, inovacije i istraživanja, primenu visokih ESG standarda (ekoloških, socijalnih i upravljačkih), mobilizaciju finansijskih instrumenata i obuku za radna mesta u sektoru. U dokumentu je predviđeno da se zajednička mapa puta razradi kako bi se precizirale aktivnosti i obezbedila transparentna implementacija. Za industriju je relevantno što se partnerstvo ne zadržava samo na rudarstvu, već obuhvata i deo koji se odnosi na preradu i kapacitete u lancu baterija.
U središtu spora nalazi se projekat litijuma u Jadru, koji vodi britansko-australijska kompanija Rio Tinto preko srpske podružnice Rio Sava Exploration. Planirani proizvodni program obuhvata proizvodnju litijum-karbonata i bornih jedinjenja. Prema procenama nemačke agencije za mineralne resurse DERA, projekat bi mogao da pokrije oko 10–15% potreba Evrope za litijumom. Takva skala objašnjava zašto se pitanje dozvola i prostornog planiranja tretira kao strateško, ali istovremeno ostaje predmet dugotrajnih osporavanja.
Otpor projektu traje godinama, uz argumente koji se odnose na ekološke rizike, mogućnost eksproprijacije zemljišta i strah od nedovoljne transparentnosti. Lokalni protesti i šire nacionalno protivljenje više puta su dovodili do preispitivanja dozvola i odluka o prostornom planiranju. U ranijim fazama demonstranti su postigli privremene rezultate, uključujući opoziv početnih dozvola i suspenziju istraživanja. Međutim, ti ishodi nisu trajno zaustavili aktivnosti, pa je spor ulazio u novu fazu nakon političkih promena.
Nakon parlamentarnih izbora, predsednik Srbije opisao je obustavljanje projekta kao „najveću grešku“, čime je signalizirano ponovno otvaranje prostora za nastavak aktivnosti. Građanska inicijativa sa 38.000 potpisa tražila je zabranu istraživanja litijuma, ali zahtev nije prihvaćen. Istovremeno, Ministarstvo rudarstva produžavalo je rokove za licenciranje čak 18 puta, što je dodatno pojačalo percepciju da se administrativni proces usmerava ka nastavku projekta. U takvom kontekstu potpisivanje EU–Srbija MoU dodatno je podstaklo sumnje da postoji snažna podrška projekta sa obe strane.
Politička dimenzija spora dobila je dodatnu težinu kada su protesti povezani sa tvrdnjama o uključenosti EU aktera, posebno kroz interes Nemačke u industrijskim lancima baterijskih metala. U praksi, memorandum je predstavljen kao okvir saradnje koji uključuje finansijske instrumente i usklađivanje sa ESG standardima, ali javnost ga je čitala kroz prizmu upravljanja projektom u Jadru. Ključni pravni preokret usledio je kada je Ustavni sud Srbije poništio odluku vlade kojom je suspendovan prostorni plan vezan za projekat. Nakon te odluke usledili su novi talasi protesta širom zemlje.
Novi protesti praćeni su pojačanom represijom prema aktivistima, uključujući hapšenja, policijske racije i kampanje protiv učesnika javnih okupljanja. Paralelno sa tim odvijala se zakonodavna procedura: parlamentarni predlog zakona kojim bi se zabranilo rudarenje litijuma odbijen je. Odbijanje inicijative doprinelo je daljem rastu nezadovoljstva javnosti i proširenju kritika koje su uključivale i ulogu EU u podršci partnerstvu. Za regulatorni okvir to znači da spor nije samo administrativan ili sudski već se prenosi na nivo zakonodavnog odlučivanja.
Šira slika upravljanja u Srbiji dodatno utiče na način na koji se partnerstvo tumači u javnom prostoru. Rangiranja iz Rule of Law Index, Corruption Perception Index i organizacije Freedom House ukazuju na značajno nazadovanje demokratije tokom poslednje decenije. U takvim okolnostima mediji, civilno društvo i opozicione strukture suočavaju se sa sve većim pritiscima prema navodima iz javnog domena. Aktivisti koji protestuju zbog projekta litijuma pominjani su u kontekstu metažiranja putem softvera za nadzor (spyware), hapšenja i diskreditacionih kampanja.
Iako EU u svojim izveštajima o vladavini prava navodi zabrinutost, poluga za sprovođenje reformi ostaje ograničena, a pregovori o pristupanju su uglavnom zastali. Kritičari tvrde da vlada koristi partnerstvo sa EU kako bi učvrstila političku i ekonomsku kontrolu dok istovremeno potiskuje domaće neslaganje. U okviru same industrijske politike, memorandum predviđa razvoj vrednosnih lanaca sirovina i baterija uz primenu ESG standarda i izradu zajedničke mape puta. Međutim, način sprovođenja tih ciljeva direktno zavisi od pravosudnih odluka o prostornim planovima, administrativnih rokova licenciranja i zakonodavnih ishoda vezanih za litijum.
Spor oko Jadarskog projekta tako postaje test istovremenog upravljanja strateškim sirovinama i regulatornim procesima koji određuju tempo razvoja resursa. Sa jedne strane stoji cilj EU da diversifikuje lance snabdevanja kritičnim mineralima kroz domaće kapacitete rudarstva, prerade i reciklaže; sa druge strane stoji domaća društvena reakcija koja osporava dozvole i transparentnost postupaka. Pravne odluke poput poništavanja suspenzije prostornog plana menjaju operativnu pozadinu projekta u kratkim vremenskim okvirima. U tom rasponu između strateških dokumenata EU–Srbija MoU i domaćih institucionalnih odluka formira se realan regulatorni rizik koji utiče na stabilnost planiranja aktivnosti vezanih za litijum.
