Nemački kancelar Friedrich Merz pozvao je 5. novembra Evropsku uniju da uspostavi strateške zalihe kritičnih sirovina, ocenjujući da novi rudarski projekti sami ne mogu da obezbede otpornost lanaca snabdevanja. Predlog je izneo na ekonomskoj konferenciji u Berlinu, dok evropski proizvođači ostaju izloženi koncentrisanim kapacitetima za međunarodnu preradu i rafinaciju.
Merz je rekao da bi vlade trebalo da diverzifikuju izvore snabdevanja, ojačaju reciklažu i razviju inventare na evropskom nivou. Takav sistem dodao bi instrument za sigurnost potražnje uz postojeći fokus EU na brže odobravanje projekata i ulaganja u rudarstvo i preradu. Kritične sirovine koriste se u elektromotorima, baterijama, poluprovodnicima, odbrambenim sistemima i drugim naprednim industrijskim proizvodima.
Merz je ukazao na ranjivost koja nastaje kada je vađenje sirovina raspoređeno u više zemalja nego specijalizovana rafinacija, separacija ili proizvodnja komponenti. Zbog toga ograničenja i prekidi u kasnijim fazama lanca mogu da ugroze evropsko snabdevanje i kada se sama sirovina vadi u više država.
Strateške zalihe mogle bi da pomognu proizvođačima da premoste privremeni prekid snabdevanja, ako bi rezerve bile puštene u promet tokom poremećaja. Prema predlogu, one bi mogle i da obezbede predvidljiviju potražnju za pojedine proizvođače i prerađivače. Korist bi zavisila od izbora materijala, količine zaliha, toga da li bi se skladištile rude, međuproizvodi ili rafinisani proizvodi, kao i od toga ko bi odlučivao o njihovom puštanju.
Uspostavljanje programa zahtevalo bi odluke o finansiranju, pravilima nabavke, vlasništvu, skladišnim lokacijama i koordinaciji među članicama. Neke sirovine mogu relativno lako da se skladište, dok druge zahtevaju složeno hemijsko rukovanje, nose rizik od degradacije ili imaju industrijske specifikacije koje se brzo menjaju. Nabavka velikih zaliha mogla bi da utiče i na cene na već uskim i nestabilnim tržištima.
Merz nije najavio odobren budžet EU za nabavku niti obavezujući mandat za formiranje zaliha. Predlog bi pre sprovođenja zahtevao odluke na evropskom i potencijalno nacionalnom nivou. Ulaganja u rudarstvo i preradu ostala bi potrebna, jer zalihe mogu da premoste prekide, ali ne i da zamene dugoročne kapacitete snabdevanja.
Za evropske rudarske, prerađivačke i reciklažne kompanije, dobro osmišljen sistem mogao bi da postane dodatni kupac ili mehanizam za ugovaranje plasmana. Politički značaj predloga je u tome što ga zagovara velika privreda EU, dok bi njegov komercijalni značaj zavisio od toga da li će dovesti do finansirane nabavke, a ne ostati na nivou strateške namere.
