U kontekstu sve veće potražnje za kritičnim sirovinama, evropski sektor se suočava s izazovima koji se tiču olova, cinka i kositra, metala koji su ključni za održavanje industrijske infrastrukture. Iako su ovi metali često zanemareni u javnoj debati koja se fokusira na litijum i retke zemlje, njihova uloga ostaje neprocenjiva. Do 2026. godine, očekuje se da će se snabdevanje ovim metalima suočiti s pritiscima usled opadajućih kvaliteta ruda, fluktuacija cena energije i strožih ekoloških regulativa.
Globalna potražnja za olovom ostaje stabilna, sa procenjenim potrebama od 12.5 do 13 miliona tona godišnje. Više od 80% ovog olova koristi se za proizvodnju olovno-kiselinskih baterija koje su ključne za energetske mreže, telekomunikacije i medicinske sisteme. Čak i sa prelaskom na električna vozila, olovo ostaje neophodno za niskonaponske sisteme.
Očekuje se da će globalna proizvodnja olova do 2026. godine dostići između 4.6 i 4.7 miliona tona sadržaja olova, pri čemu je više od 60% rafinisanog olova u Evropi dobijeno reciklažom. Ova zavisnost od reciklaže predstavlja kako prednost, tako i slabost, jer je povezana s dostupnošću energije i ekonomijom topionica.
Cink igra ključnu ulogu kao zaštita od korozije u evropskoj infrastrukturi. Proizvodnja cinka bi trebala dostići oko 12.8 miliona tona do 2026. godine, uz očekivanu rafinaciju od približno 14.1 miliona tona. Međutim, ekonomija topionica predstavlja izazov jer je proces rafinacije energetski intenzivan.
Evropa se oslanja na dugoročne ugovore o otkupu kako bi obezbedila stabilnost snabdevanja cinkom koji je ključan za galvanizaciju čelika korišćenog u građevinskim projektima i obnovljivim izvorima energije. U ovom kontekstu, cinkova industrija suočava se s rizicima vezanim za troškove energije i kvalitet koncentrata.
Kositrova proizvodnja ostaje na nivou između 350,000 i 370,000 tona godišnje do 2026. godine. Njegova funkcija kao materijala za lemljenje visoke pouzdanosti čini ga nezamenljivim u elektronici. Evropa gotovo potpuno zavisi od uvoza rafinisanog kositra iz zemalja poput Indonezije i Kine.
Zavisnost Evrope od ovih metala ukazuje na potrebu za strateškim pristupom upravljanju resursima i diversifikaciji snabdevanja kako bi se osigurala dugoročna stabilnost industrije. Kako se tržišni pritisci povećavaju zbog ekoloških zahteva i promena u globalnom snabdevanju, važno je da evropski sektor prepozna vrednost ovih „tihe“ osnovnih metala koji omogućavaju funkcionisanje modernih ekonomskih sistema.
