Supported byElevatePR Digital
Supported byspot_img
RudarstvoKako se kalio srpski litijum: Hronologija izmišljenih tehnologija za preradu jadarita

Kako se kalio srpski litijum: Hronologija izmišljenih tehnologija za preradu jadarita

Supported byspot_img
Supported byspot_img

Pitanje rudarenja litijuma u Jadru jedna je od glavnih tema u Srbiji. Iako se činilo da je vlast pod pritiskom stručnjaka i ekoloških aktivista odustala od ovog projekta, predsednik Vučić ga je nedavno vratio u žižu rečima da je „litijum naše blago“ i da bismo, što se njega tiče, „sutra ujutru počeli, ali uz najvišu zaštitu životne sredine“. NIN je na svojim stranicama otvorio široku raspravu o litijumu, dajući tako stručnjacima iz različitih oblasti priliku da objasne svoje stavove.

Tema litijuma u Srbiji prvo nije ni bila tema, zatim je postala kontroverzna, da bi prerasla u prilično masovne proteste, i na kraju bila politizovana. Očaran sjajem javne podrške, veliki broj renomiranih naučnih radnika, bez prethodne analize, samouvereno je izneo svoje viđenje katastrofičnih scenarija, od toga da će „pare agresivnih kiselina pržiti kožu i pluća ljudi i životinja u krugu od deset kilometara“ (ne može da se desi), pa do toga da „za razblažavanje kiseline Drina neće biti dovoljna“ (potpuno netačno). Kao da to nije bilo dovoljno katastrofično, pojavilo se još stručnjaka koji su dodali da će linijom Jadar-Drina-Sava biti zagađena i fabrika za vodu u Makišu, te Beograd ostati bez vode za piće (ne može da se desi).

Da bi nakon toga sve bilo dozvoljeno reći, pa se pojavila priča o uranijumu u rudnom telu (nema ga), kao i o neverovatnoj količini otrovnog cijanida koja će da se troši u ovom procesu (ne troši se uopšte). Uglavnom, kompletan narativ se sveo na to da je potkrepljena gornjim netačnim tvrdnjama predložena tehnologija neprihvatljiva po živi svet i životnu sredinu, a sve to za mizernu rudnu rentu od 3%  (nije 3 nego 5), računatu na profit kompanije (nije na profit nego na prihod), a kao jedinom prihodu države od projekta (nije jedini), pri čemu se još uništava regionalna poljoprivreda (ne uništava se), kao najprofitabilnija grana privrede (poljoprivreda se subvencioniše jer nije profitabilna).

Supported by

Kako je rekao Džon Adams: „Činjenice su tvrdoglave stvari. Naše želje, naše sklonosti ili diktati naših strasti ne mogu promeniti činjenice“.

I ovo je tekst o tome. Tekst nije o tome da li treba kopati litijum ili ne, nije ni tema da li bilo šta treba kopati ili ne, tema je samo provera verodostojnosti navedenog narativa, jer ako bi, kako je više puta izrečeno, čak i u „Kreni – promeni“ peticiji, pare agresivnih kiselina „pržile sve u krugu od deset kilometara“, to znači da bi u krugu samog postrojenja takva materija spržila sve oko sebe, ne ostavljajući tragove života. Iako možda verujete da bi neko ovo dopustio, mislim da bi Rio Tinto u tom slučaju bio prinuđen da za svaku smenu traži nove ljude. Jasno je dalje da ni iseljavanja, odnosno bežanja 20.000 ljudi, kako se često navodi, iz imaginarne zone kataklizmičnog uticaja, nije stvaran scenario.

I onda ide logičko pitanje, ako navedene opasnosti ne postoje, da li su onda kopanje i prerada litijuma bezbedni po živi svet i životnu sredinu ili nisu – odnosno da li su projektnom dokumentacijom sve mere sprečavanja i smanjenja emisija zagađujućih materija predviđene u skladu sa najbolje dostupnim tehnikama i da li su, opet prema projektnoj dokumentaciji, emisije zagađujućih materija u vazduh, vodu i zemljište ispod graničnih vrednosti propisanih domaćim, ali i evropskim standardima. Ili postoje neke druge opasnosti za koje ne znamo, ali ne možemo ni da saznamo jer svaki pokušaj dijaloga sprži sumporna kiselina.

U ekonomskoj proceni projekta Ergo Strategy group procenjuje se da će iznos rudne rente i direktnih poreskih obaveza Rio Tinta, odnosno direktna zarada države iznositi ukupno 184,5 miliona evra godišnje. Preračunato na predeo direktnog zauzeća projekta, a to je područje rudnika i procesnog postrojenja koji pokrivaju 220 hektara i deponije u Štavicama od 170 hektara, dobijamo 473.076,92 evra/hektaru godišnje i ja ne znam da li postoji negde za državu isplativiji hektar od ovog.

Međutim, analiza uticaja na životnu sredinu i tehno-ekonomska analiza nekog projekta su odvojene kategorije, i tek kada je analiza uticaja prihvaćena, ima smisla govoriti o ekonomskim kategorijama, to jest, ako je tehnologija neprihvatljiva i trajno će uništiti sve iz preambule, nema smisla govoriti o bilo kakvoj zaradi.

Da bi se dokazala neprihvatljivost tehnologije, eminentni naučnici u svojim oblastima, većinom nevezanih za rudarstvo i hemijsko inženjerstvo, analizirali su podzemni kop kao da je površinski, sastav rude i primesa kao da je ruda bakra, a proces prerade su bukvalno izmislili u odnosu na ono šta je Rio Tinto i kroz patent i na skupu u SANU predstavio. I sad tek kreće tekst o svemu tome.

Rudarski deo predviđa podzemni kop, a ne površinski kako se govori, i slikama uvek implicira, i koji je neuporedivo prihvatljiviji od površinskog. Proces obogaćivanja rude ne predviđa flotaciju, samim tim ni flotacijsko (tečno) jalovište koje karakteriše većinu rudarskih projekata i koje zbog svoje veličine, konstrukcije i sastava predstavlja rizik po životnu sredinu. Dalji proces, rastvaranja i selektivnog taloženja, odvija se hemikalijama koje nisu klasifikovane kao toksične ili ekotoksične, za razliku od onoga što pomenuti naučnici pričaju, a sve na atmosferskom pritisku i temperaturama ispod temperatura ključanja, opet za razliku od onoga što pomenuti naučnici govore. Samim tim proces ne emituje, niti može emitovati, ni u jednom delu velike količine štetnih procesnih gasova, za razliku od onoga što navedeni naučnici pričaju. Jer, da se razumemo, ne emituje svaki hemijski proces štetne gasove.

Sumporna kiselina nije lako isparljiva supstanca, za razliku od onoga što se govori, proces se odvija ispod temperature ključanja, svakako u zatvorenim sudovima, i pored toga predviđa vlažne skrubere (filtere) za hvatanje procesnih gasova. Tako da u toku rada kompleksa ne može biti značajnih emisija zagađujućih supstanci u vazduh koje bi mogle da nose potencijalni rizik po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Takođe, i u slučaju udesa moguća izloženost opšte populacije štetnim produktima tog udesa je zanemarljiva. To ne kažem ja već EU Seveso metodologija procene. Priča o sumpornim kišama je neverovatna i izmišljena.

Ovde je važno napomenuti da se litijum iz jadarita dobija hidrometalurškim procesom, za razliku od bakra u Boru, koji se dobija pirometalurškim procesom prženja sulfidne rude, gde nastaje SO2 kao procesni gas. Ta dva procesa se ne mogu porediti, i ko to poredi, a poredi se često, ili nije iz struke ili namerno obmanjuje javnost.

Dalje, čuvena sumporna kiselina se u procesu troši na dobijanje litijum-sulfata, a kasnije se ostatak neutrališe natrijum-karbonatom, tako da ne postoji neka sumporna kiselina koja će završiti u vodotokovima, niti znam da bi neko koristio više reagenasa nego što mu je potrebno, to jest, kupovao da bi prosipao i „natapao zemlju“. Inače, kompletna tehnološka šema ovog posla je javna i dostupna od 2018. godine, neverovatno je da se i dalje tvrdi da je „tajna“.

Zbog načina prerade, kao i samog sastava rude, potencijal neutralizacije, kako rudničke zapune tako i industrijskog otpada, daleko je veći od 1, prostim rečnikom rečeno, mogućnost povećanja kiselosti okolne sredine malo je verovatna, što potvrđuje i podatak da će pH deponije biti između 8 i 9, kao prolom voda otprilike, blago bazna, što je posledica velikog sadržaja gipsa kao nusproizvoda. Dakle otpad, aka jalovina, aka finalni neiskoristivi ostatak, čvrst je, bazan, a ne kiseo, te priče kako će sumporna kiselina vazduhom ili vodom dopreti do naših pluća ili stomaka, nije niti stručno, niti naučno ni realna, ni utemeljena. Netačna je i tvrdnja da bi se otpad odlagao u plavnoj zoni između Jadra i Korenite, gde će ga, kako tvrde, „odneti voda“, već je za to predviđena 10 kilometara udaljena dolina Štavice.

Borski rudnici imaju pH jalovišta oko 3 zbog velike količine pirita u sebi, koji u dodiru sa vodom stvara sumpornu kiselinu. To ovde ne bi bio slučaj. Litijum se, takođe, neće vaditi upumpavanjem velike količine vode ispod zemlje (fraking), kako je i to javno izrečeno, otpadne vode neće biti pH 3, niti će zagaditi sve preko Makiša do beogradskih česama. To ne može da se desi ni kad bi Rio Tinto odlučio da ne primenjuje nijednu meru sprečavanja i smanjenja emisija, a kamoli po onome što piše u delu projektne dokumentacije koja je data na uvid javnosti (ko je želeo da čita).

Dalje, priča o velikoj potrošnji vode po kilogramu litijum-karbonata je potekla iz dobijanja litijuma iz južnoameričkih slanih rastvora isparavanjem, jer to Gugl izbaci (23.000 litara) kad postavite pitanje koliko treba vode za kilogram litijuma i dopustivo je za ljude koji o tome ništa ne znaju, za akademsku zajednicu ipak nije. Srpski litijum iz Jadarita bi se dobijao drugačijom tehnologijom. Za proizvodnju jednog kilograma litijum-karbonata preradom jadarita potrebno je manje od 10 litara vode po kilogramu, te ni tvrdnje da će projekat ugroziti lokalne vodne resurse prosto ne stoje.

Voda bi se u ovom projektu koristila iz tri izvora: podzemne rudničke vode, kišnica i podzemne vode iz aluviona Drine. Ta čuvena voda iz čuvenog aluviona ne da nije za piće, već kad bi se dovela u fabriku takva kakva jeste, ista ne bi smela da bude direktno puštena nazad u reku jer su granične vrednosti zagađujućih materija u njoj iznad onih koje je dozvoljeno ispuštati u reku. Da ponovim, voda iz aluviona Drine ne bi smela da bude ispuštana u Drinu u skladu sa uredbom o graničnim vrednostima emisije zagađujućih materija u vode. Morala bi prvo da se prečisti.

Tekst u kome akademik Nenad Kostić tvrdi da bi rudnik Rio Tinta „popio Drinu“, to jest da je potreban ceo protok Drine da bi se sumporna kiselina razblažila na potrebnu pH vrednost, pokazuje bazično nerazumevanje tehnološkog procesa – ne razblažuje se sumporna kiselina pre procesa, nego se dodaje u procesni sud u obimu potrebnom da se kompletan miks jadarita, sumporne kiseline i vode konstantno drži na okvirno pH 3. Kako se u sudu nalazi koncentrovana suspenzija rude sa visokim sadržajem raznih minerala neutrališućeg potencijala, sumporna će se trošiti na kompenzovanje gline, dolomita… U tom smislu potreba za vodom je mnogo, mnogo manja i na kraju se 90% te iste vode vraća u proces (recirkulacija) i to postoji opisano u patentu. U svakom slučaju, i bez poznavanja tehnologije teško je poverovati da Rio Tinto planira da preusmeri i potroši Drinu, prethodno u tajnosti postavljajući cevi prečnika Terazijskog tunela. 

Fascinantna je apriori tvrdnja da će se u Jadar ispuštati neprečišćene otpadne vode, i još u ogromnim količinama. Dok je u dokumentaciji predstavljeno moderno postrojenje koje bi koristilo tehnologije prečišćavanja kao što su ultrafiltracija, reverzna osmoza i jonska izmena, kako bi se obezbedio stabilan kvalitet tretirane vode. Nakon prečišćavanja usledio bi proces remineralizacije vode, kojim bi se obezbedilo da u vodi koja bi se ispuštala budu prisutni potrebni minerali, tako da je ta voda spremna za bezbedno mešanje sa rečnom vodom, a sve u skladu sa strategijom upravljanja vodama. Do ispuštanja voda u reku dolazi kada u procesu postoji višak vode, što će se, logično, obično javljati pri jačim padavinama. I da se razumemo, prečišćavanje vode nije svemirska tehnologija.

U dolini Jadra postoje dve glavne izdani podzemnih voda. U plitkoj izdani, do 30 metara dubine, nalazi se voda relativno dobrog kvaliteta i ona je dostupna za lokalne potrebe i korišćenje u poljoprivredi. Podzemne vode, formirane u dubljim izdanima, gde bi se odvijala planirana eksploatacija, na dubinama većim od 300 metara, visokog su saliniteta i niskog kvaliteta i nisu pogodne za upotrebu za piće, u poljoprivredi ili industriji. Podzemna eksploatacija ne bi mogla izazvati mešanje ove dve udaljene izdani.

Scenariji koje su pojedini naučni radnici opisali izvučeni su kombinovanjem tehnologija dobijanja litijuma iz rude spodumena (prženje rude, sumporna kiselina na 250 stepeni, fluorovodonična kiselina), potrošnje vode za dobijanja litijuma iz slanih jezera (salara) i emisije u vazduh iz proizvodnje bakra (kad bi se SO2 ispuštao u vazduh umesto da se konvertuje u sumpornu kiselinu), kao i kiselo tečno jalovište, isto iz proizvodnje bakra, što je baš nemoguće slučajno pogrešiti. Svi gorepomenuti „ne može da se desi“ slučajevi, iako tehnički nesporni, morali bi detaljno biti opisani u projektnim rešenjima i u tom smislu želim da Rio Tinto objavi javno svoje analize uticaja, ako ni zbog čega drugog, onda samo da prestane plašenje ljudi sa kiselim kišama i presušivanjem Drine.

Igrom slučaja, jadarit je od globalno postojećih ruda za dobijanje litijuma najzahvalniji ili tehnološki najbolji materijal, zahteva najmanje energije, najmanje hemikalija, najbenignije procesne parametre, najmanju potrošnju vode i ima najmanje emisija iz procesa u poređenju sa trenutno aktuelnim tehnologijama dobijanja litijuma, zapravo litijumovih soli.

Za kraj, ne postoje evropski propisi koji zabranjuju kopanje litijuma. Brojni su projekti u razvoju, a kako je EU litijum proglasila elementom od značaja tek 2021. godine, samim tim očekivanje da će neko (osim Finske) početi da ga eksploatiše pre 2026. je nerealno. Srbija je tu bila u prednosti jer je istražne radnje počela 2004, a 2021. imala već overene rezerve. Takođe i u Nemačkoj se trenutno odvijaju pripremne radnje za započinjanje eksploatacije rude na granici sa Češkom. To sve zahteva određeni vremenski rok koji nije moguće ubrzati, a svakako nije uzrokovano time što je na bilo koji način kopanje litijuma štetnije od drugih rudarenja ili prerada štetnija od drugih procesnih postrojenja ili koja god je ideja tog stručno netačnog narativa.

Izvor: NIN

Supported byspot_img
Supported byspot_img
Supported byspot_img

Najnovije vesti

Povezani članci

Ionic-ova fabrika za reciklažu magneta u Belfastu izaziva globalno interesovanje

IonicRE ima ambiciozan 18-mesečni plan proizvodnje koji se proteže do trećeg kvartala 2025. Fabrika ima za cilj da obezbedi sigurne i održive alternative za okside retkih zemnih magneta (REO) uz ublažavanje rizika koji se obično povezuje sa novim...

Snabdevanje sirovinama je put ka evropskoj održivosti i digitalnoj tranziciji

Evropa se suočava sa odlukama koje će direktno uticati na njenu sposobnost da realizuje ciljeve navedene u Zakonu o kritičnim sirovinama (CRMA), koji je ključan za omogućavanje dvostruke tranzicije ka održivosti i digitalizaciji. Jedan put podrazumeva zavisnost, koju karakteriše napuštanje...

Nemačko udruženje WV Stahl poziva na brzo sprovođenje politike industrijskog razvoja

Prognoza globalne potražnje za čelikom WorldSteel asocijacije ukazuje na oporavak tražnje između 2024-2025, sa projektovanim rastom od 1-2% nakon pada izazvanog krizom COVID-19 u 2020. Povratak Nemačke svom statusu industrijskog središta zavisi od brzine sprovođenja politike industrijskog razvoja zemlje, smatraju...
error: Content is protected !!