Energetska tranzicija u Evropi sve više se oslanja na kritične sirovine, jer rast proizvodnje električnih vozila i širenje obnovljivih izvora menjaju strukturu potražnje za mineralima. U tom kontekstu, procene ukazuju da bi do 2050. obnovljivi izvori trebalo da čine oko 90% energetskog miksa, uz višestruko povećanje instaliranih kapaciteta. Istovremeno, očekuje se rast broja električnih vozila sa 3,4 miliona u 2020. na 150 miliona u 2050, što bi moglo da dovede do trostrukog rasta potrošnje električne energije u narednim decenijama.
Takva dinamika direktno utiče na tržište materijala koji se koriste u energetskim tehnologijama i baterijama. Vrednost kritičnih sirovina procenjuje se na oko 30 milijardi u 2020. i gotovo 300 milijardi do 2040. godine, dok EU i SAD prepoznaju liste od 30 odnosno 35 kritičnih sirovina. Posebna pažnja usmerena je na nikl, bakar, litijum i metale retkih zemalja zbog izazova u obezbeđivanju dovoljnih količina.
Izazovi u eksploataciji nisu samo tehnički, već i lančani i tržišni. U tekstu se navodi da samo mali broj zemalja ima ležišta određenih materijala, da ne postoje direktne zamene za neke od njih, kao i da se u krajnjoj upotrebi koristi relativno mala količina materijala koja otežava ponovnu upotrebu. Dodatno, povećanje ponude često biva ograničeno velikim fluktuacijama cena usled neuravnotežene ponude i tražnje, pri čemu je primer rasta cene litijuma od početka 2021. do rekorda zabeleženog 14. novembra 2022.
Na nivou politike, Evropska komisija pokrenula je Akcioni plan za kritične sirovine, uz druge inicijative koje bi mogle biti operativne do 2025. godine. Među njima su Horizon Europe za podršku istraživanju i inovacijama i razvoj međunarodnih partnerstava radi obezbeđivanja sirovina koje nisu dostupne u EU. Plan obuhvata razvoj novih rudarskih tehnologija, širenje domaćih izvora kritičnih materijala, unapređenje efikasnosti materijala i prerade, ubrzavanje inovacija proizvoda i pronalaženje alternativnih materijala.
U istom okviru naglašavaju se i reciklažne tehnologije i održivost rudarskih i prerađivačkih operacija. Nacionalne institucije formiraju analitičke kapacitete za praćenje lanaca snabdevanja i razvoj procesa proizvodnje i reciklaže koji su prihvatljivi i ekonomski i ekološki, uz primere poput Critical Materials Institute u SAD-u, German Rohstoffagentur-a te geoloških zavoda iz Australije i Kanade. Kao finansijski instrumenti pomenuti su IRA u SAD-u od 369 milijardi USD i industrijski plan EU unutar Green Deala od 250 milijardi evra.
U pojedinim državama projekti eksploatacije pojedinih sirovina razvijaju se brže kako bi se ostvarila strateška i ekonomska prednost. U tekstu se navode primeri Finske, Britanije, Portugala, Nemačke i Francuske koji rade na razvoju projekata vezanih za litijum. Paralelno sa tim, kompanije planiraju značajna ulaganja u razvoj električnih vozila, baterija i materijala; navodi se da top deset proizvođača automobila planira da uloži 1,2 milijarde USD do 2030.
Za Srbiju se taj industrijski kontekst vezuje za mogućnost uključivanja u lanac proizvodnje proizvoda koji postaju ključni za sadašnje i naredne generacije tehnologija. U tekstu se ističe potencijal Srbije u proizvodnji baterija i električnih vozila kroz jedinstveno ležište litijuma visokog kvaliteta koje projekat pozicionira među vodećim u Evropi po raspoloživim količinama. Pored toga pominju se rudarske tradicije i iskustvo u industrijskoj preradi, kvalitetni stručnjaci i istraživači, industrijske zone koje mogu podržati povezane delatnosti i blizina velikim OEM proizvođačima.
Istovremeno se naglašava da je reč o širem industrijskom procesu koji obuhvata preradu izvađene rude, isporuku sirovina i hemikalija, njihovo skladištenje, zbrinjavanje otpada, ispuštanje otpadnih voda i otpremu proizvoda. Svaka faza tog lanca ima uticaj na životnu sredinu i lokalno stanovništvo. U takvom okviru razmatranja projekta Jadar posebno dolazi do izražaja pitanje kako se procenjuju rizici tokom celog životnog ciklusa.
U delu teksta koji opisuje pripreme za procene uticaja navodi se da je za potrebe izrade zakonskih studija utvrđeno više od 23.000 analiza vode, vazduha i zemljišta, kao i modeliranja širenja zagađujućih komponenti kroz vazduh te površinske i podzemne vode. Pominju se analize biodiverziteta, uticaja na klimatske parametre kao i uticaj klimatskih promena na budući projekat, uz studije vodosnabdevanja te monitoring modela buke. Takođe se navodi razrada sistema za odlaganje otpada, mogućnosti iskorišćenja otpada kao nusproizvoda ili sekundarnih sirovina.
Ukupna ulaganja u istraživanja vezana za depozit opisana su kao veća od 500 miliona USD tokom približno poslednjih 20 godina. Cilj tih analiza bio je da se okolina sagleda pre početka rudarskih aktivnosti, predvide efekti tokom rada i definišu mere za smanjenje uticaja. U tekstu se navodi da su rezultati korišćeni za unapređenje tehnološkog procesa, smanjenje potrošnje sirovina, traženje rešenja za nastali otpad te smanjenje rizika od akcidenata.
Komunikacija rezultata prema lokalnoj zajednici opisana je kroz prikaze građanima Loznice i Brezjaka na oko 20 događaja „Open doors“, uz teme koje uključuju kvalitet vode, vazduha, procene rizika od akcidenata, buku, biodiverzitet kao i prostorni plan te kulturno nasleđe. Pored toga pominju se pravno-imovinski odnosi povezani sa projektom.
Tehnički opis projekta Jadar u tekstu navodi da eksploatacija podrazumeva podzemnu rudarsku aktivnost nakon koje sledi mehaničko drobljenje izvađene rude. Materijal zatim ulazi u postrojenje koje je predstavljeno kao „srce sistema“, gde procesi digestije u zatvorenim reaktorima pri niskim temperaturama koriste sumpornu kiselinu radi izolovanja budućih proizvoda. U tom procesu navode se koraci sušenja i rafinacije kojima se dobijaju borna kiselina (boric acid), litijum-karbonat kvaliteta namenjen proizvodnji baterija te natrijum-sulfat.
U delu o emisijama navodi se da su količine komponenti koje bi mogle dospeti u vazduh „zanemarljive“ i znatno ispod dozvoljenih vrednosti. Za upravljanje vodama navodi se prikupljanje otpadnih voda uz recirkulaciju i prečišćavanje na tri nivoa kako za potrebe procesa tako i za potrebe ispuštanja. Time se operativni fokus stavlja na kontrolu tokova voda kao ključni element upravljanja rizikom.
Količine hemikalija predstavljene su kroz primere iz industrijske prakse: navodi se upotreba oko 0,4 miliona tona sumporne kiseline u Srbiji te poređenje sa šest miliona tona u jugoistočnoj Evropi i sedam miliona tona u Nemačkoj. Tekst takođe pominje da će otpad nastao tokom prerade biti korišćen kao veštačka sirovina za zasipanje rudarskih okana ili kao sirovina van postrojenja; preostali deo bi bio odlagan na deponiji koja je opisana kao najuticajniji deo projekta sa stanovišta životne sredine.
U narativnom delu koji obrađuje društveno-politički kontekst ističe se da je protivljenje projektu trajalo gotovo četiri godine kroz proteste povezane sa projektom Jadarom. Navodi se da je prema toj interpretaciji projekat poslužio kao okidač za okupljanje javnosti u političkom nadmetanju te da postoji nepoverenje zajednice prema institucijama sistema koje bi pratile procenu projekta kroz sve faze života projekta. U tekstu se dodatno tvrdi da su javnosti plasirane „neprecizne“ informacije o projektu kao i o rudarstvu i industrijskoj proizvodnji šire.
Pominje se vremenska linija prisustva kompanije Rio Tinto od 2004. godine do sredine 2020-ih kada je projekat opisan kao „projekat veka“ u Republici Srbiji; potom sledi period intenzivnijeg osporavanja kroz kampanju informacija prema toj formulaciji teksta. Takođe se navodi da je raniji dijalog profesionalnog tipa izostao jer je projekat „napušten“ iz političkih razloga bez slušanja nauke i struke te bez dijaloga na profesionalnom nivou zasnovanog na nalazima studija.
U tom delu pominje se sastanak kod SAN-a (SAN) kao trenutak nade za dijalog uprkos netačnostima prezentovanim na njemu; međutim javna rasprava nije započela jer je projekat suspendovan. Tekst ukazuje da su propisani mehanizmi dijaloga koji važe za projekte zaboravljeni uprkos regulativi koja postoji od devedesetih godina prošlog veka kada druge države nisu imale takve okvire.
Kao odgovor na procenjenu slabost sistema kontrole informacija predlaže se formiranje nezavisnog tela koje bi vrednovalo projekt Jadar i njegov značaj za Srbiju. U tekstu je navedeno da takvo telo treba da bude sastavljeno od stručnjaka uz predstavnike lokalne zajednice, kompanije i države kako bi imalo mandat evaluacije projekta kroz relevantne aspekte uticaja. Predlog je predstavljen kao standard razvijen „u svetu“ kada su u pitanju veliki rudarski projekti.
Opis tog pristupa povezuje raniji dijalog sa poboljšanjima koja su mogla doprineti tehničkim rešenjima i društvenoj dimenziji projekta; istovremeno naglašava potrebu jačeg sistema suočavanja sa podacima tokom svih faza realizacije. U okviru prikazanih činjenica ostaje fokus na tome kako institucionalni mehanizmi evaluacije mogu uticati na način verifikacije studija uticaja na životnu sredinu te na upravljanje rizicima koji proizlaze iz tehnološkog procesa eksploatacije litijuma iz jadarita.
