Evropa se suočava sa izazovima u smanjenju strateške zavisnosti od Kine, posebno u oblasti licenciranja tehnologije i kontrole intelektualne svojine. Dok su političke diskusije fokusirane na alate industrijske politike i trgovinske restrikcije, osnovni problem leži u načinu na koji se inovacije dele, komercijalizuju i štite preko granica.
Ova asimetrija oblikuje globalnu industrijsku konkurenciju, naročito u sektorima visoke tehnologije koji su povezani sa energetske tranzicije, naprednom proizvodnjom i digitalnim tehnologijama. U okviru nedavnih rasprava o predloženom Zakonu o industrijskom akceleratoru (IAA) Evropske komisije, analitičari ukazuju na to da je ključno pitanje ne samo lokacija proizvodnje, već i uslovi vlasništva nad tehnologijom i licenciranja.
Mnoge evropske kompanije koje ulaze na kinesko tržište primorane su da posluju kroz zajedničke poduhvate ili ugovore o licenci koji uključuju prenos vlasničkih tehnologija. Ove strukture često funkcionišu kao implicitni uslovi za pristup tržištu, što omogućava sistematski transfer evropskog industrijskog znanja u kineske proizvodne ekosisteme.
Jednom kada se tehnologije prenesu, mogu se skalirati, prilagoditi i integrisati u domaće lance snabdevanja unutar Kine. Ovo omogućava lokalnim firmama da lokalizuju proizvodnju, smanje zavisnost od stranih dobavljača, razviju konkurentske tehnologije i prošire se globalno u sličnim sektorima. Ovaj obrazac je posebno vidljiv u opremi za obnovljive izvore energije, industrijskoj proizvodnji i novim digitalnim tehnologijama.
Licenciranje je standardna praksa u globalnoj trgovini i širenju inovacija. Međutim, strukturalni problem asimetrije ostaje prisutan. Evropske kompanije često deluju pod relativno otvorenim okvirima licenciranja, dok pristup kineskom tržištu oblikuju regulatorne strukture i kontrolisani uslovi ulaska na tržište. To stvara nerazmerno pregovaračko okruženje.
Licenciranje tehnologije postaje sve više alat industrijske i geopolitičke strategije. Kineska sposobnost da utiče na lance snabdevanja, reguliše pristup tehnologiji i kontroliše kritične materijale jača njen položaj u globalnim industrijskim pregovorima. Kao rezultat toga, ugovori o licenciranju više nisu samo poslovni ugovori; oni su deo šireg balansa tehnološke moći između velikih ekonomija.
Implikacije za evropsku industrijsku bazu postaju sve izraženije. Asimetrični aranžmani licenciranja mogu oslabiti dugoročnu prednost Evrope u ključnim sektorima kao što su čista energija i napredna inženjeringa. Iako Evropa ostaje snažna u istraživanju i inovacijama, često ima problema sa prevođenjem otkrića u proizvodnju velikih razmera.
Ključni sektori koji su izloženi ovoj asimetriji uključuju poluprovodnike i mikroelektroniku, veštačku inteligenciju i digitalnu infrastrukturu, sisteme obnovljivih izvora energije te napredne industrijske mašine. U ovim oblastima Evropa generiše visoko vredne inovacije ali zauzima manji deo globalnog industrijskog tržišta.
Zakon o industrijskom akceleratoru predstavlja ranu inicijativu za jačanje industrijske otpornosti Evrope i poboljšanje reciprociteta na tržištu. Međutim, potrebne su dodatne mere kao što su jači nadzor prekograničnih ugovora o licenciranju, jasna pravila reciprociteta za pristup tržištu, poboljšana zaštita intelektualne svojine te veća koordinacija između industrijske i trgovinske politike.
Pored toga, donosioci odluka moraju izbeći potkopavanje saradnje u sektorima gde je globalna saradnja ključna, posebno u oblastima klimatskih i energetskih tehnologija. Evropa se suočava sa složenim izazovima: jačanjem industrijske nezavisnosti bez ometanja kritičnih globalnih partnerstava.
