Francuska je u poslednjih nekoliko godina preoblikovala pristup kritičnim sirovinama iz deklarativne politike u industrijsku strategiju usmerenu na ekonomsku suverenost Evrope. U fokusu su litijum, retki zemni metali i trajni magneti, jer se ti materijali direktno vezuju za industrije poput automobilske, vazduhoplovne i odbrambene proizvodnje, kao i za tehnologije čiste energije. Promena se vidi i u načinu na koji se planiraju projekti duž lanca vrednosti, od eksploatacije do prerade i reciklaže.
Pariz polazi od procene da energetska tranzicija menja geopolitičku važnost sirovina, pa se pristup više ne posmatra kroz prizmu obične robne razmene. Tehnologije povezane sa električnom mobilnošću, obnovljivim izvorima energije, robotikom, odbrambenim sistemima i veštačkom inteligencijom oslanjaju se na niz minerala: litijum, nikl, bakar, retke zemne metale, grafit, volfram i kobalt. U toj logici, kritične sirovine se tretiraju kao strateška infrastruktura koja podržava kontinuitet proizvodnje.
Za razliku od pristupa koji je u Nemačkoj prvenstveno usmeren na obezbeđivanje sirovina za domaću proizvodnu bazu, Francuska gradi širi okvir. Taj okvir objedinjuje domaću eksploataciju, rafinisanje, reciklažu, industrijsku politiku i strateško skladištenje u koordinisani sistem. Takva arhitektura ima cilj da smanji zavisnost od dobavljača pod kontrolom drugih država, posebno u segmentima gde dominira Kina.
Jedan od centralnih elemenata francuskog plana je projekat Emili za litijum koji razvija kompanija Imerys u Echassièresu u centralnoj Francuskoj. Prema očekivanjima, projekat treba da dostigne proizvodnju oko 34.000 tona litijum-hidroksida godišnje do kraja decenije. Ta količina se navodi kao osnova za snabdevanje baterija koje bi svake godine mogle da pokriju približno 700.000 električnih vozila.
Značaj projekta nije ograničen na rudarstvo, već je vezan za izgradnju integrisanog baterijskog ekosistema. U tom konceptu Emili se povezuje sa ekstrakcijom litijuma, rafinisanjem i hemijskom preradom, proizvodnjom katoda i ćelija baterija te automobilsko-industrijskom proizvodnjom. Projekat se uklapa u širenje severnog dela Francuske u okviru takozvanog “battery valley”, gde kompanije povezane sa električnom mobilnošću i baterijama povećavaju kapacitete.
Ubrzanje administrativnih procedura predstavlja još jednu tačku francuskog pristupa. Predsednik Emmanuel Macron je javno zastupao potrebu da se dozvole za strateške industrijske projekte značajno ubrzaju, uz poređenje sa brzim tokom rekonstrukcije katedrale Notre-Dame. Poruka koja se prenosi kroz taj argument odnosi se na to da vremenski horizonti odobravanja ne smeju da ostanu višegodišnji kada su projekti povezani sa konkurentnošću industrije i energetskom bezbednošću.
Retki zemni metali čine drugi ključni stub strategije Francuske. Kina trenutno dominira globalnom preradom retkih zemalja i proizvodnjom trajnih magneta, što je relevantno za električne motore, vetroturbine, naprednu robotiku i odbrambene sisteme, kao i za industrijsku automatizaciju i visokotehnološku elektroniku. Zbog toga Pariz proširuje domaće kapacitete za rafinisanje i reciklažu kako bi smanjio rizike iz spoljnog lanca snabdevanja.
Jedan od projekata koji se ističe je platforma Caremag, namenjena oporavku i obradi materijala od retkih zemalja. U fokusu su kritični teški retki zemni metali poput disprozijuma i terbija, koji su potrebni za proizvodnju visokoperformansnih magneta sposobnih da rade u ekstremnim temperaturama i zahtevnim industrijskim uslovima. Time se reciklaža pozicionira kao operativna karika koja može da dopuni primarnu proizvodnju.
Reciklaža i kružna ekonomija dobijaju strateški prioritet u francuskom planiranju sirovina. Umesto oslanjanja isključivo na primarnu eksploataciju, cilj je oporavak strateških materijala iz proizvoda na kraju životnog veka i ponovno uključivanje tih tokova u evropske lance snabdevanja. Takav pristup se dovodi u vezu sa naporima Evropske unije da ojača kružnu ekonomiju uz smanjenje zavisnosti od uvoznih sirovina.
Francuska istovremeno produbljuje saradnju sa Japanom u delu tehnologija za retke zemne metale i trajne magnete. Japan je godinama radio na smanjenju izloženosti dominaciji Kine nakon ranijih geopolitičkih tenzija koje su poremetile izvoz. Kao rezultat toga razvijena su znanja u reciklaži retkih zemalja, supstituciji materijala, strateškom skladištenju i naprednim tehnologijama separacije.
U finansiranju projekata Pariz zagovara intervencionističkiji evropski model kada su u pitanju kritične sirovine. Argument je da strateški rudarski i prerađivački poduhvati ne mogu zavisiti isključivo od kratkoročnih kretanja cena na tržištu roba. Projekti takvog tipa često imaju dugačke razvojne cikluse, zahtevaju velika početna ulaganja, prolaze kroz složene procedure dozvola i traže stabilna industrijska partnerstva.
Zbog toga se podrška javnog sektora opisuje kao mehanizam raspodele rizika kako bi Evropa izbegla gubitak strateških industrija prema konkurentima koji imaju jače subvencionisane programe. Francuska podržava EU-om vođene platforme finansiranja i programe industrijskih ulaganja vezane za kritične sirovine. U praksi to znači da finansijska arhitektura treba da prati vremenske horizonte projekata koji nisu usklađeni sa brzim tržišnim signalima.
I pored političkog zamaha, ekološki i društveni izazovi ostaju ključni test održivosti takvih planova širom Evrope. Rudarski projekti ostaju kontroverzni posebno zbog potrošnje vode, zaštite biodiverziteta, upravljanja otpadom i skladištenja jalovine (tailings), kao i zbog rizika od industrijskog zagađenja. Emili se zato posmatra kao potencijalni slučaj proveravanja sposobnosti evropskog okvira da istovremeno obezbedi stratešku proizvodnju i očuva standarde zaštite životne sredine.
Povezivanje politike kritičnih minerala sa širim ciljevima ekonomske bezbednosti dodatno menja način na koji se ti resursi ugrađuju u industrijske planove. Francuska taj odnos vezuje za sektore kao što su proizvodnja odbrane, energetska infrastruktura, vazduhoplovna proizvodnja, veštačka inteligencija i razvoj poluprovodnika, kao i tehnologije čiste energije. Kritične sirovine više nisu predstavljene kao izolovane robe već kao temelji koji utiču na buduću industrijsku snagu Evrope.
Kako strategija dobija operativnu formu, očekuje se uticaj na regulatorne zahteve unutar EU mreže dobavljača. Zemlje integrisane u evropske proizvodne lance — uključujući Srbiju, Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Severnu Makedoniju i Albaniju — mogle bi biti suočene sa pojačanim pritiskom da ispune strože standarde povezane sa sledljivošću lanca snabdevanja, intenzitetom ugljenika (carbon intensity), ESG usklađenošću i emisijama iz industrijskih postrojenja. Takvi uslovi mogu preoblikovati tokove ulaganja i tempo industrijskog razvoja u jugoistočnoj Evropi tokom naredne decenije.
Istovremeno se menja način vrednovanja projekata u rudarstvu i preradi. Sve veći interes privlače poduhvati koji kombinuju izloženost strateškim materijalima, lokaciju unutar evropskih lanaca snabdevanja, snažne ESG standarde, industrijsko uklapanje uz državnu podršku i kredibilne putanje do dobijanja dozvola. U toj logici litijumski projekat se posmatra kao “baterijska bezbednosna” imovina dok postrojenja za reciklažu retkih zemalja dobijaju funkciju “magnetske suverenosti”, a rafinerijski kompleksi postaju deo šire geopolitičke infrastrukture.
U francuskom okviru naglasak nije samo na povratku tradicionalne rudarske ekonomike već na uspostavljanju arhitekture industrijske bezbednosti koja treba da podrži tranziciju ka čistoj energiji bez gubitka kontrole nad strateškim lancima snabdevanja. Rizici izvršenja ostaju značajni: kašnjenja dozvola, volatilnost cena na tržištu roba, visoki troškovi energije i otpor javnosti mogu usporiti realizaciju planiranih koraka. Dinamika implementacije će zavisiti od sposobnosti da se administrativni rokovi usklade sa potrebama industrije uz istovremeno ispunjavanje ekoloških zahteva.
