Potražnja za mineralima i metalima raste u kontekstu energetske tranzicije, elektrifikacije saobraćaja i digitalizacije, što povećava pritisak na lance snabdevanja u industriji. Nemačka, kao važan poslovni centar Evropske unije, suočava se sa strukturnom zavisnošću od stabilnog uvoza sirovina za sektore poput automobilske industrije, mašinstva i hemije. U takvim lancima svaka nestašica može direktno uticati na proizvodnju roba koje se oslanjaju na specifične metale i materijale.
Prema podacima nemačke Agencije za mineralne resurse, u 2022. godini Nemačka je uvezla metale u vrednosti od 121,7 milijardi evra, a trend rasta je zabeležen i nakon tog perioda. Istovremeno, samo manji deo sirovina koje se koriste u nemačkoj industriji potiče iz domaćih izvora. Potpuna samodovoljnost u snabdevanju ocenjuje se kao nepraktična zbog obima potreba i ograničenja domaće proizvodne baze.
Geopolitički aspekt odnosa u snabdevanju posebno je vidljiv kroz ulogu Kine u globalnim metalnim lancima tokom poslednje dve decenije. Kina se pojavljuje kao ključni čvorišni dobavljač više vrsta mineralnih sirovina koje su relevantne za evropsku industriju. U okviru EU, gotovo 100% retkih zemalja se nabavlja iz Kine, što dodatno pojačava izloženost rizicima prekida ili promena uslova na tržištu.
Evropska komisija pokušava da odgovori na tu ranjivost kroz Critical Raw Materials Act (CRMA), predložen u martu 2023. godine. CRMA je usmeren na jačanje domaćeg rudarstva i prerade unutar EU, širenje kapaciteta reciklaže i diverzifikaciju uvoza kritičnih sirovina. U isto vreme, cilj je uspostavljanje novih partnerstava sa dobavljačima kako bi se smanjila zavisnost od pojedinačnih zemalja.
U međuvremenu, konkurencija za sirovine se intenzivira i van Evrope, uz različite instrumente politike prema lancima snabdevanja. Sjedinjene Američke Države koriste inicijative poput Inflation Reduction Act i Minerals Security Partnership (MSP) radi obezbeđivanja sopstvenih lanaca snabdevanja. Kina nastavlja da jača svoj uticaj kroz podršku industrijalizacijskim projektima u Africi i kroz projekte povezane sa solarnom industrijom.
Ovaj obrazac ulaganja nije ograničen samo na velike ekonomije, pa se kao primer navodi i Saudijska Arabija koja ulaže u razvoj mineralnih resursa u okviru Vision 2030. Zemlje bogate resursima u Globalnom jugu sve češće tretiraju geopolitičku trku kao priliku da pređu sa uloge prostih dobavljača na faze industrijske proizvodnje unutar svojih granica. Takav pomak menja strukturu ponude jer utiče na to gde nastaje vrednost duž lanca.
EU istovremeno gradi strateška partnerstva sa nizom država, uključujući Argentinu, Kanadu, Čile, Demokratsku Republiku Kongo, Grenland, Kazahstan, Namibiju, Ukrajinu i Zambiju. Međutim, kako tempo sklapanja sporazuma raste globalno, koordinacija među državama članicama postaje važna stavka za upravljanje složenosti međunarodne saradnje. Finansijski okvir je bitan element pregovora, ali političko-diplomatsko usklađivanje interesa partnera utiče na održivost odnosa.
U tom smislu, evropski pristup uključuje potrebu za vođenjem smislenih dijaloga sa potencijalnim partnerima uz razmatranje njihovih ekonomskih i industrijskih politika. Trka za kritičnim sirovinama nije isključivo pitanje novca već zahteva proaktivno upravljanje odnosima koji mogu uticati na dostupnost materijala za evropsku industriju. U praksi to se reflektuje kroz kombinovanje regulatornih ciljeva poput CRMA sa portfoliom međunarodnih partnerstava i diverzifikacijom izvora nabavke.
