Evropska industrijska ekonomija suočava se s ozbiljnim izazovima u pogledu stabilnosti proizvodnje, koja zavisi od značajnih godišnjih uvoza sirovina. Ova potreba postaje sve očiglednija kada se uzmu u obzir količine potrebne za osnovne metale i kritične minerale, gde je evropska proizvodnja nedovoljna da zadovolji potražnju. U ovom kontekstu, uvozi su neophodni za održavanje industrijske aktivnosti.
U pogledu bakra, evropske rudarske operacije godišnje proizvode između 0.9 i 1.2 miliona tona, dok potražnja prelazi 3.8 do 4.2 miliona tona rafinisanog bakra, što stvara strukturni deficit od skoro 3 miliona tona koji se pokriva gotovo isključivo uvozom. Više od 2 miliona tona bakra ulazi u Evropu svake godine kao rafinisani metal ili koncentrati, a čak ni napredna infrastruktura za reciklažu ne može funkcionisati bez kontinuirane spoljne opskrbe.
Proizvodnja nikla u Evropi ostaje ispod 100,000 tona godišnje, dok ukupna potražnja premašuje 500,000 tona, što dovodi do deficita od oko 400,000 tona koji se takođe pokriva gotovo isključivo iz inostranstva. Veliki delovi ovog nikla dolaze kao nikl sulfat ili intermedijeri za baterije, pri čemu je većina povezana s ekspanzijom rudarenja u Indoneziji i azijskim rafinerijama.
Kada je reč o litijumu, evropska proizvodnja je ograničena na između 20,000 i 60,000 tona godišnje, dok se procenjuje da će potražnja do 2025. godine preći 120,000 tona ekvivalentnog litijum-karbonata. Stoga Evropa uvozi više od 100,000 tona litijuma godišnje, a očekuje se da će taj broj rasti prema 150,000 tona kako se povećava proizvodnja gigafabrika.
U domenu grafita, potražnja dostiže između 700,000 i 800,000 tona godišnje sa domaćom proizvodnjom koja jedva dostiže između 10,000 i 50,000 tona. Kao rezultat toga, Evropa godišnje uvozi otprilike 700,000 tona grafita većinom obrađenog ili sfernog grafita pogodnog za upotrebu u baterijama.
Kobalt predstavlja još jedan izazov; Evropa troši između 25,000 i 35,000 tona godišnje ali gotovo da ne proizvodi ništa lokalno. Preko 90% kobalta dolazi iz afričkih rudnika sa značajnim delom iz Demokratske Republike Kongo. Ovi tokovi stižu direktno ili nakon obrade u Aziji kao kobalt sulfat ili metal.
Mangan je još jedan ključni mineral; Evropa troši između 3 i 4 miliona tona svake godine dok domaća ekstrakcija ostaje zanemarljiva. Godišnji uvoz prelazi tri miliona tonai većinom dolazi iz Južne Afrike i Gabona.
Retki zemni elementi predstavljaju kritičnu stratešku slabost Evrope sa potrošnjom koja dostiže između 15,000 i 18,000 tona godišnje skoro isključivo iz inostranstva. Za trajne magnete koji su ključni za električne automobile i druge tehnologije Evropa uvozi između 20,000 i 22,000 tona svake godine.
Na kraju, oslanjanje na aluminijum i čelik dodatno naglašava širu zavisnost; godišnja potrošnja aluminijuma premašuje 40 miliona tona uz značajan nivo uvoza alumine i aluminijumskih proizvoda. Uvoz gvozdenih ruda prelazi čak 90 miliona tonai što napaja evropske čeličane.
Ova situacija ukazuje na potrebu za razvojem domaćih kapaciteta obrade sirovina kako bi se smanjila zavisnost od stranih izvora. U isto vreme postoji potencijal za jačanje regionalnih lanaca snabdevanja kroz unapređenje postojećih kapaciteta reciklaže i istraživanja novih izvora sirovina unutar Evrope.
