Evropska industrija suočava se sa strukturnim problemom u obezbeđivanju sirovina potrebnih za tehnologije povezane sa energetskom tranzicijom, od električnih vozila do infrastrukture za obnovljivu energiju. Upozorenje o hitnosti ulaganja u kritične minerale ističe da region mora da obezbedi autonomiju u snabdevanju sirovinama koje su ključne za proizvodne lance. Bernd Schaefer naglašava da je pitanje investicija postalo operativno, a ne samo strateško. To posebno dolazi do izražaja kada se ciljevi politike uporede sa tempom realizacije na terenu.
Na nivou Evropske unije, ambiciozna putanja i priprema Critical Raw Materials Act odražavaju priznanje potrebe za bržim razvojem kapaciteta i sigurnijim pristupom sirovinama. Međutim, Schaefer ukazuje na raskorak između namera i konkretnih koraka koji bi trebalo da pretvore planove u projekte. Nedostatak direktnog učešća kroz vlasničke investicije finansijskih institucija predstavlja jedan od prepreka koje se provlače kroz više segmenata lanca vrednosti. Istovremeno, nedovoljna posvećenost aktera nizvodno dodatno usporava prelazak sa politike na realizaciju.
U takvom kontekstu, poređenje sa Sjedinjenim Američkim Državama dobija na značaju jer pokazuje kako se podrška domaćoj proizvodnji prevodi u podsticajne mehanizme. Posebno se ističe inicijativa poput Inflation Reduction Act, koja se navodi kao primer vladine podrške razvoju proizvodnje u zemlji. Za evropske kompanije to znači da konkurentski okvir nije samo pitanje tehnologije ili troškova, već i finansijske strukture i regulatornih signala. Razlika u investicionoj dinamici može uticati na tempo izgradnje kapaciteta i na spremnost dobavljača da preuzmu rizik projekata.
Jedan od pokazatelja kako industrijski akteri pokušavaju da odgovore na promene tržišta jeste primer nemačke kompanije Vacuumschmelze, koja sarađuje sa General Motors. Ta saradnja usmerena je na uspostavljanje fabrike u Severnoj Americi za permanentne magnete od retkih zemalja. Iako je reč o regionalno lociranom projektu, njegova poruka je relevantna za Evropu jer ukazuje na potrebu za proaktivnim partnerstvima između proizvođača materijala i industrijskih potrošača. U praksi, ovakvi aranžmani utiču na dostupnost kritičnih komponenti koje su vezane za elektrifikaciju i energetsku opremu.
Schaeferova procena da evropske kompanije mogu da pojačaju angažman oslanja se na pretpostavku o sposobnosti regiona da inovira i prilagodi se promenama u globalnim lancima snabdevanja. Ipak, fokus ostaje na riziku koji investitori percipiraju kao prepreku za brže formiranje projekata. U tom smislu, pitanje „risk aversion“ pojavljuje se kao operativni faktor koji može usporiti ulazak kapitala u faze razvoja i izgradnje. Bez promene investicionog profila, ciljevi EU mogu ostati nedovoljno pokriveni konkretnim projektima.
Za donosioce odluka u Srbiji i širem regionu, ova dinamika ima indirektan ali merljiv značaj kroz konkurentnost dobavljačkih lanaca i dostupnost materijala koji ulaze u proizvodnju opreme za energetsku tranziciju. Kada se evropski investicioni tokovi usporavaju zbog nedostatka vlasničkog kapitala ili slabije uključenosti nizvodnih aktera, posledice se mogu reflektovati na nabavne uslove i planiranje proizvodnje kod industrijskih potrošača. Istovremeno, regulatorni okvir EU poput Critical Raw Materials Act postavlja referentnu tačku za očekivanja tržišta o brzini realizacije projekata. U takvom okruženju, tempo usklađivanja politike i finansiranja postaje ključan parametar za stabilnost snabdevanja kritičnim sirovinama.
U celini posmatrano, poruka iz evropskog industrijskog kruga je da investicije moraju biti dovoljno konkretne da bi pratile regulatorne ciljeve. Poređenje sa američkim podsticajima kroz Inflation Reduction Act, kao i industrijski primer Vacuumschmelze–General Motors za magnete od retkih zemalja, ukazuju na to kako se podrška prevodi u kapacitete. Schaefer istovremeno naglašava da optimizam postoji, ali da je potrebno savladati prepreke koje dolaze iz strukture rizika i investicionog okvira. Kako se EU približava primeni svojih planova, jaz između namera i realizacije ostaje centralna tema za industrijske lance snabdevanja.
