Evropska strategija za litijum ulazi u fazu industrijske realizacije, nakon perioda u kojem su politički ciljevi dominirali planiranjem lanca snabdevanja. U praksi, kompanije širom kontinenta ubrzavaju projekte koji obuhvataju eksploataciju litijuma, preradu u materijale pogodne za baterije, geotermalno izdvajanje i reciklažu. Promena pristupa odražava to da se litijum sve češće posmatra kao strateški industrijski resurs, a ne samo kao roba vezana za energetsku tranziciju.
U pozadini je rastuća zavisnost evropskih proizvođača od uvoza sirovina i činjenica da je bezbednost snabdevanja baterijskim materijalima postala pitanje industrijske stabilnosti. Litijum se povezuje sa električnim vozilima, sistemima za skladištenje energije, fleksibilnošću elektroenergetskih mreža, odbrambenim tehnologijama i naprednom proizvodnjom. Zbog toga se evaluacija projekata sve više veže za sposobnost da se dobije „battery-grade“ kvalitet i da proizvodnja bude geografski bliža industrijskoj bazi.
Okvir za razvoj litijuma u EU oslanja se na EU Critical Raw Materials Act, koji do 2030. postavlja ciljeve za jačanje domaćih lanaca vrednosti. Plan predviđa 10% godišnje potražnje strateških sirovina iz domaće eksploatacije, 40% iz kapaciteta prerade, 25% iz reciklaže i ograničenje zavisnosti od bilo kog pojedinačnog dobavljača iz trećih zemalja na najviše 65% u bilo kojoj fazi lanca. U istom kontekstu, uveden je RESourceEU Action Plan koji treba da mobilizuje do 3 milijarde evra tokom 12 meseci radi ubrzavanja projekata koji smanjuju oslanjanje na spoljne izvore.
Ovakva regulativa menja način na koji se projekti rangiraju: litijumske inicijative se sve češće tretiraju kao strateška imovina lanca snabdevanja koja može da obezbedi sledljivost materijala do nivoa pogodnog za baterije. Istovremeno se širi tehnološki spektar rešenja koja ulaze u razmatranje, uključujući rudarenje „hard-rock“ tipa, geotermalno izdvajanje, rafinisanje litijuma, reciklažu baterija, obradu „black-mass“ frakcije i proizvodnju katodnih materijala. Različiti pristupi imaju zajedničku tačku: potrebu za industrijskim kapacitetima koji mogu da prate tempo razvoja tržišta baterija.
Nemačka se nameće kao jedno od ključnih testnih polja za geotermalno izdvajanje litijuma kroz projekat Vulcan Energy Resources pod nazivom Lionheart u Gornjoj Porajnici (Upper Rhine Valley). Umesto klasičnog vađenja litijuma iz rude, cilj je oporavak litijuma direktno iz geotermalnih slanih voda uz istovremenu proizvodnju obnovljive toplotne energije i električne energije. Projektovani učinak je približno 24.000 tona godišnje litijum-hidroksida monohidrata, hemikalije „battery-grade“ koja se koristi u baterijama za električna vozila.
Model Lionheart je zamišljen kao integrisani sistem koji kombinuje direktno geotermalno izdvajanje litijuma, proizvodnju geotermalne energije i obnovljivu proizvodnju struje, uz procesiranje materijala za baterije. Planirani operativni horizont zasniva se na očekivanom radnom veku od oko 30 godina. Pored količine litijuma, projekat je projektovan da obezbedi oko 275 GWh obnovljive električne energije godišnje i oko 560 GWh obnovljive toplote za lokalne korisnike.
Uloga industrijske automatizacije i elektroinfrastrukture postaje vidljivija kroz ugovore koje je ABB obezbedio za Vulcanove operacije. Kompanija navodi ugovore vredne približno 46 miliona evra za isporuku električnih sistema, uključujući postrojenje za ekstrakciju u Landau, centralni postrojenje u Industriepark Höchst u Frankfurtu i podršku lokacijama geotermalnih bušotina. Obuhvat uključuje sisteme visokog napona, srednjenaponsku i niskonaponsku distribuciju, transformatore, industrijske pogone (industrial drives), UPS sisteme i opremu za zaštitu.
Značaj ovih isporuka prevazilazi samu opremu jer moderna proizvodnja litijuma zavisi od pouzdane elektrifikacije, upravljanja energijom i kontrola procesa. U evropskom okruženju gde troškovi energije utiču na konkurentnost, efikasnost industrijskih sistema postaje jednako važna kao dostupnost sirovine. Time se infrastrukturni deo lanca vrednosti sve češće pojavljuje kao kritičan faktor realizacije projekata.
Finska nudi drugi tip integrisanog modela kroz Keliber projekat kompanije Sibanye-Stillwater. Umesto geotermije, Keliber se oslanja na tradicionalni „hard-rock“ pristup zasnovan na eksploataciji spodumena i hemijskoj konverziji do finalnog proizvoda. Projekat objedinjuje vađenje litijumske rude, proizvodnju koncentrata i rafinisanje do litijum-hidroksida monohidrata.
Prema planovima proizvodnje, Keliber očekuje približno 15.000 tona godišnje „battery-grade“ litijum-hidroksida monohidrata tokom rudarskog veka najmanje 18 godina. Projekat je dobio status EU Strategic Project pod Critical Raw Materials Act, čime ulazi u zvanični okvir EU za jačanje bezbednosti sirovina. Ovakav vertikalno integrisan model naglašava da Evropa ne treba samo resurse već i sposobnost pretvaranja sirovine u materijal visoke vrednosti pogodan za baterije.
Van Nemačke i Finske, pipeline projekata se širi kroz više država članica i susednih tržišta. U Francuskoj kompanija Imerys razvija EMILI projekat sa ciljem proizvodnje oko 34.000 tona godišnje litijum-hidroksida. Projekat se pozicionira kao jedan od značajnijih francuskih inicijativa usmerenih na materijale za baterije i potencijalnu podršku domaćoj proizvodnji električnih vozila.
Češka Republika ima Cínovec projekat koji razvija Geomet, zajedničko ulaganje između ČEZ-a i European Metals Holdings-a. Projekat se smatra jednim od najvećih evropskih „hard-rock“ resursa litijuma sa ciljanom proizvodnom mogućnošću oko 29.380 tona godišnje „battery-grade“ litijum-hidroksida monohidrata. U Portugalu kompanija Savannah Resources vodi Barroso Lithium Project, dok Španija dodatno proširuje ponudu kroz projekte San José Valdeflórez i Las Navas.
Ipak, zajednički izazovi prate više evropskih inicijativa bez obzira na tehnološki pristup. Među njima su kašnjenja dozvola (permitting delays), otpor lokalnih zajednica (community opposition), zabrinutosti oko upravljanja vodama (water management concerns), složene ekološke procene (environmental reviews) i pravni sporovi (legal disputes). U takvim okolnostima društvena prihvatljivost i odgovorno upravljanje projektima postaju merljivi faktori brzine realizacije.
U Srbiji Jadar projekat ostaje jedan od strateški najznačajnijih i politički najosetljivijih razvojnih slučajeva u regionu EU–Zapadni Balkan. Rio Tinto je dugo opisivao Jadar kao veliki resurs litijum-borata (lithium-borates), uz ranije planove razvoja koji su ciljali oko 58.000 tona godišnje „battery-grade“ litijum-karbonata. Projekat je istovremeno test ekološke kredibilnosti, javne prihvatljivosti i investicione izvesnosti.
Kompanija navodi da je Jadar dobio status EU Strategic Project te da ostaje pod režimom brige o imovini („care and maintenance“) dok upravlja pravnim zahtevima i lokalnim sredstvima. Kao ključni element regionalne saradnje pominje se EU–Zapadni Balkan okvir za sirovine (EU-Western Balkans raw material cooperation). Dugoročni uspeh projekta vezuje se za transparentne ekološke mere, podršku zajednice, jasne ekonomske koristi i razvoj lokalne infrastrukture.
Pored toga što bi domaći resurs mogao smanjiti zavisnost od uvoza materijala, dugoročna održivost zavisi od sposobnosti da se ide ka višoj vrednosti prerade umesto oslanjanja isključivo na eksploataciju sirovine. U tom smislu pominje se potreba kombinovanja rudarstva sa rafiniranjem i širim industrijskim ulaganjima koja bi uključila zapošljavanje i nizvodnu proizvodnju baterija unutar evropskih lanaca vrednosti. Takav pristup direktno utiče na to kako će projekt biti uklopljen u regionalnu industriju baterija.
Velika Britanija razvija drugačiji put ka obezbeđivanju litijuma kombinovanjem geotermalne ekstrakcije sa reciklažom baterija. Na lokaciji United Downs u Kornvolu kompanija Geothermal Engineering Ltd demonstrirala je izdvajanje litijuma iz geotermalnih voda koje sadrže više od 340 delova na milion (ppm) litijuma u jednoj proizvodnoj bušotini. Planirano finansiranje uključuje korišćenje 10 miliona funti iz sredstava ABN AMRO-a radi proširenja kapaciteta direktnog geotermalnog izdvajanja.
Razvojni put uključuje početne količine od oko 100 tona godišnje litijum-karbonata tokom ranih faza rada, rast prema približno 2.000 tona godišnje do perioda 2028/29 i dugoročnu ambiciju koja prelazi 18.000 tona godišnje kroz više lokacija u Velikoj Britaniji. Ovakva dinamika pokazuje kako alternativni izvori mogu dopuniti rudarske projekte u evropskom portfoliju snabdevanja.
Kada je reč o vremenskom aspektu sigurnosti snabdevanja, reciklaža baterija dobija status potencijalno najbržeg izvora dodatne ponude u odnosu na rudarske projekte koji zahtevaju duge rokove razvoja. Altilium iz Pli mouth-a razvija tehnologiju oporavka vrednih komponenti iz istrošenih baterija električnih vozila. Kompanija cilja transformaciju upotrebljenih baterija u nove materijale uz oporavak do 95% katodnih materijala i do 99% grafita.
Planirana putanja razvoja obuhvata manje objekte za validaciju (smaller validation facilities) i proširenje postrojenja za obradu (expanded processing plants). Pominju se ACT 3 kapaciteti namenjeni približno 24.000 EV baterija godišnje i ACT 4 fokusiran na otpad („scrap“) iz gigafabrika (gigafactory production scrap). Ključni operativni izazov ostaje usklađivanje kapaciteta sa rastom količina povratnog otpada jer infrastruktura mora biti spremna pre nego što reciklažni tokovi dostignu pun obim.
BASF dodatno gradi mrežu reciklaže baterijskih materijala kroz širi ekosistem oporavka sirovina. Schwarzheide postrojenje u Nemačkoj već uključuje kapacitete proizvodnje „black-mass“, dok saradnja sa TSR omogućava pristup mreži koja pokriva približno 190 lokacija širom Evrope. Integrisani model pokriva prikupljanje baterija, demontažu, procese pražnjenja (discharge processes), proizvodnju „black-mass“, oporavak materijala i reintegraciju katodnih materijala nazad u lance vrednosti.
Kao rezultat toga, budući lanac snabdevanja baterijama zavisi ne samo od novih rudarskih izvora već i od cirkularnih tokova materijala između prikupljanja otpada i ponovne upotrebe komponenti visoke vrednosti. U takvom okviru tehnološka spremnost reciklažnih kapaciteta postaje jednako važna kao dostupnost ulaznih tokova iz tržišta električnih vozila.
Sektor litijuma suočava se sa zahtevnijim investicionim uslovima nego ranije faze razvoja portfolija projekata. Tržište beleži značajnu volatilnost cena, dominaciju kineske prerade („Chinese processing dominance“) kao strukturni faktor troškova i konkurencije, kašnjenja u projektima fabričke proizvodnje baterija te ponovno razmatranje ulaganja u gigafabrike nakon promene očekivanja potražnje ili marži. Zbog toga investitori postaju selektivniji pri izboru projekata koji mogu da premoste rizike realizacije.
Najjači kandidati među evropskim inicijativama biće oni sa integrisanim kapacitetima rafinisanja (integrated refining capacity), pouzdanim energetskim rešenjima (reliable energy solutions), snažnim ESG sistemima (strong ESG systems) te potvrđenim kupcima (confirmed customers). Takođe se naglašava potreba za sposobnošću proizvodnje materijala pogodnog za baterije („battery-grade production capability“). Sam strateški značaj projekta sam po sebi ne garantuje finansiranje; komercijalna konkurentnost mora biti dokaziva kroz planove isporuka i tehničku izvedivost.
Evropska strategija sada prelazi sa definisanja problema ka izgradnji rešenja kroz kombinaciju rudarskih projekata, mehanizama finansiranja i industrijske potražnje koja treba da apsorbuje proizvedene količine materijala. I dalje ostaju prepreke poput kompleksnih procedura dozvola (complex permitting procedures), visokih troškova energije (high energy costs) i javnog otpora (public resistance), uz ograničenost rafinerijskih kapaciteta (limited refining capacity) u odnosu na globalnu konkurenciju (global competition). Sledeća faza strategije biće određena time koji projekti mogu da pređu putanju od strateškog označavanja do stvarne proizvodnje.
U tom procesu „litijska suverenost“ ne može biti ostvarena samo dokumentima politike; potrebni su rudnici koji obezbeđuju društvenu saglasnost (mines that secure community support), rafinerije sposobne da proizvode battery-grade materijal (refineries capable of producing battery-grade materials) te reciklažni pogoni koji obrađuju realne količine baterijskih tokova (recycling facilities processing real battery volumes). Takođe su potrebni industrijski ugovori koji zadržavaju materijal unutar evropskih lanaca snabdevanja kako bi se smanjio rizik prekida ili preusmeravanja tokova ka drugim regionima.
