Evropska energetska tranzicija, vođena ciljevima dekarbonizacije i ubrzanom elektrifikacijom privrede, sve više se oslanja na globalne lance snabdevanja mineralima i industrijskim komponentama. Iako se zamena fosilnih goriva obnovljivim izvorima smatra ključnim za klimatske politike, tehnološki prelaz na mreže, vozila i skladištenje energije zahteva znatno više materijala nego ranije energetske tehnologije. U praksi, to menja strukturu rizika: umesto zavisnosti od ugljovodonika, raste ranjivost na kritične sirovine i na kapacitete prerade.
Materijalna intenzivnost tehnologija obnovljive energije i električnog transporta je centralna tačka za razumevanje strateške izloženosti. Jedno električno vozilo koristi oko šest puta više minerala nego automobil na benzin. Za razliku od toga, jedna megavat-sat jedinica kapaciteta offshore vetra zahteva oko 13 puta više minerala nego gasna turbina. Ovi odnosi ukazuju da tempo širenja energetskih sistema direktno povećava potražnju za širokim spektrom sirovina.
U tom kontekstu, baterije za električna vozila i skladištenje energije predstavljaju posebno složen skup nabavki. Tehnologije baterija oslanjaju se na litijum, nikl, kobalt, grafit i mangan. Solarni sistemi zavise od visokoprecizne silicijumske osnove, srebrne paste, aluminijumskih okvira i bakarnih provodnika. Širenje elektroenergetske infrastrukture dodatno pojačava pritisak na bakar i aluminijum, jer su transformatori, podstanice i dalekovodi vezani za dostupnost ovih metala.
Planovi za povećanje kapaciteta vetra i sunca, elektrifikaciju transporta, renoviranje zgrada i uvođenje toplotnih pumpi trebalo bi da eksponencijalno povećaju tražnju za mineralima. Istovremeno, evropska proizvodnja kritičnih sirovina je ograničena u obimu koji bi mogao da prati rast potrošnje. Zbog toga se strateška pitanja ne svode samo na rudarstvo, već i na preradu i industrijske sisteme koji pretvaraju sirovine u komponente spremne za tržište. Strukturna slabost u lancu vrednosti postaje merljiva kroz zavisnost od inostranih aktera.
Lanci snabdevanja u Evropi se prepliću sa koncentrisanim globalnim čvorištima koja pokrivaju različite faze proizvodnje. Kina je dominantna u retkim zemnim elementima, hemiji litijuma, anodnim materijalima od grafita i u proizvodnji solarnih materijala i baterija. Indonezija obezbeđuje značajan deo nikla za EV baterije. Čile i Argentina su povezani sa proizvodnjom litijumskih slanih rastvora, dok Demokratska Republika Kongo obezbeđuje kobalt. Južna Afrika i Rusija se pojavljuju kao izvori platinoidnih metala relevantnih za tehnologije povezane sa vodonikom.
Ranjivost nije ograničena na kopanje rude; najveći pritisak nastaje u delu lanca koji uključuje separaciju, rafinaciju i proizvodnju poluproizvoda. Evropa je posebno izložena upravo u preradi, gde zavisi od stranih kapaciteta koji određuju dostupnost materijala u industrijski upotrebljivim oblicima. To znači da prekidi ili regulatorne promene kod dobavljača mogu brzo da se prenesu na evropske projekte koji zavise od tih inputa. U takvim uslovima, planiranje kapaciteta postaje jednako pitanje nabavke kao i pitanje tehnologije.
Za vetar su ključni trajni magneti u generatorima koji koriste retke zemne elemente kao što su neodimijum, prazeodimijum i disprozijum. Evropski uvoz magneta od retkih zemalja kreće se u rasponu 98–100%, dok je 100% retkih zemalja namenjenih magnetima uvezeno. Dodatno, oko 99% separisanih oksida retkih zemalja dolazi iz inostranstva. Skoro kompletan tok je vezan za Kinu, pa su rizici poput skokova cena ili izvozne restrikcije direktno povezani sa mogućnošću širenja vetroenergetskih kapaciteta.
Kada je reč o električnim vozilima, problem se prepoznaje kroz nedostatak pojedinih karika domaće proizvodnje. Evropa nema komercijalne razmere postrojenja za anodne materijale od grafita niti domaću proizvodnju litijum-hidroksida kvaliteta pogodnog za baterije. Takođe ne postoji adekvatni kapacitet rafinacije nikla i kobalta koji bi pokrio potrebe gigafabrika bez oslanjanja na uvoz. U takvom modelu gigafabrike mogu završiti kao mesta finalne montaže uz visoku zavisnost od prethodno obrađenih materijala.
Solarna industrija dodatno pokazuje asimetriju između instalacionog kapaciteta i proizvodnje komponenti. Evropa gotovo da ne proizvodi solarne komponente u potrebnom obimu: Kina isporučuje oko 96% wafers-a, 81% ćelija i 76% gotovih panela. To znači da evropsko tržište primarno apsorbuje tehnologiju proizvedenu van regiona umesto da gradi sopstvenu industrijsku osnovu. Posledica je veća osetljivost na promene dostupnosti panela i cene ulaznih materijala.
U elektroenergetskim sistemima najvidljiviji su uska grla koja nastaju pri širenju mreže. Evropa se suočava sa kašnjenjima u isporuci transformatora koja mogu trajati oko dve godine, uz istovremene poteškoće u dostupnosti komponenti za podstanice. Dodatni faktor je zatvaranje aluminijumskih toplionica zbog troškova energije, što utiče na ponudu ovog metala za infrastrukturu. U kombinaciji sa potencijalnim manjkom bakra i aluminijuma, tržište dobija karakteristike „tihe krize“ nedostatka metala koji su potrebni za mrežne projekte.
Iako reciklaža može dugoročno doprineti stabilizaciji snabdevanja kritičnim materijalima, kratkoročni efekti nisu dovoljni da nadomeste rast potražnje izazvan tranzicijom. U tom periodu najveći teret ostaje na postojećim lancima snabdevanja koji zavise od geografski koncentrisane proizvodnje sirovina i poluproizvoda. Reciklažni tokovi se razvijaju kroz vreme koje zavisi od starosti flote vozila, životnog veka instalacija i brzine izgradnje postrojenja za obradu otpada bogatog metalima. Zbog toga reciklaža ne može odmah da preuzme funkciju koju trenutno obavljaju rudarska proizvodnja i primarna prerada.
U zbiru, „zelena“ dekarbonizacija menja profil rizika evropske industrije: umesto kontrole nad energentima iz fosilnih izvora, strateška pažnja se pomera ka kontroli nad kritičnim mineralima i industrijskim procesima koji ih pretvaraju u komponente energetskih sistema. Koncentracija dobavljača po segmentima lanca vrednosti pojačava uticaj geopolitičkih odluka na cenu i dostupnost inputa. Za projekte vetra, solarne energije, električnog transporta i mrežne infrastrukture to znači da rokovi realizacije sve češće zavise od raspoloživosti specifičnih materijala poput retkih zemalja, litijuma, grafita, nikla, kobalta te bakra i aluminijuma. U takvom okruženju sposobnost planiranja postaje direktno vezana za razumevanje strukture nabavke kroz ceo lanac vrednosti.
