Evropska ribarska savetodavna tela pojačala su pritisak na regulatorne odluke u vezi sa dubokomorskim rudarenjem, tražeći zabranu ili moratorijum dok ne budu dostupniji pouzdaniji dokazi o mogućim posledicama po morski ekosistem. U zajedničkoj preporuci, Long Distance Fisheries Advisory Council (LDAC), North Western Waters Advisory Council, Pelagic Species Advisory Council i South Western Waters Advisory Council naveli su da trenutna naučna slika ne omogućava procenu dugoročnih uticaja na biodiverzitet.
Koalicija je istakla da je razumevanje dubokomorskih ekosistema i dalje nedovoljno, uz brojne nepoznanice u pogledu dugoročnog efekta aktivnosti na strukturu staništa i biološke zajednice. U dokumentu se navodi da potencijalni rizici nisu dovoljno razjašnjeni, te da bi zabrana ili moratorijum trebalo da bude uveden dok se ne dokaže da neće doći do štete morskom životu ili ekosistemima. Ovakav pristup direktno utiče na tempo rasprava o eksploataciji resursa sa morskog dna, posebno u kontekstu međunarodnih procedura za odobravanje aktivnosti.
Argumentacija ribarskih tela oslanja se i na ranije upozorenje iz 2021. godine, kada je takođe ukazano na nedostatak konačnih podataka o ekološkim efektima dubokomorskog rudarenja. Istovremeno, u preporuci se naglašava da deo naučne zajednice ostaje protiv prakse zbog procenjenih rizika po morske habitate. Time se dodatno zaoštrava jaz između industrijskih planova i kapaciteta nauke da obezbedi merljive, dugoročne pokazatelje uticaja.
Podrška ideji zabrane nije ograničena samo na Evropu. U Sjedinjenim Američkim Državama zakonodavci su predstavili inicijativu koja predviđa privremenu zabranu dubokomorskog rudarenja dok se ne sprovedu dodatna istraživanja. Paralelno, nekoliko organizacija posvećenih održivom morskom ribarstvu podržalo je zakonodavni napor, uključujući Global Tuna Alliance, Seafood Watch pri Monterey Bay Aquarium i Sustainable Seafood Coalition.
Rasprava se odvija u trenutku kada se u Evropi razmatraju argumenti o potencijalnoj vrednosti resursa sa morskog dna za energetsku tranziciju. Pozadina zahteva za oprezom povezana je i sa izveštajem koji je naručila Evropska komisija, a koji se u javnosti često pominje kao Draghi izveštaj. U tom dokumentu priznaje se ekonomski potencijal dubokomorskog rudarenja i navode velike rezerve kritičnih minerala na morskom dnu.
Prema izveštaju, među resursima koji se pominju nalaze se bakar, titanijum, mangan, kobalt, nikl i drugi retki elementi. Takva struktura sirovina relevantna je za industrijske lance koji zavise od metala za baterije, električne sisteme i druge komponente povezane sa energetskom tranzicijom. Međutim, upravo ta veza sa strateškim sirovinama postaje tačka konflikta između procene vrednosti resursa i procene rizika po životnu sredinu.
Ekonomski argumenti naišli su na kritike ekoloških i ribarskih organizacija koje dovode u pitanje opravdanost ubrzavanja aktivnosti pre nego što budu dostupni pouzdani rezultati istraživanja. Organizacije poput Environmental Justice Foundation (EJF) i Deep Sea Conservation Coalition (DSCC) pohvalile su stav ribarskih savetodavnih tela i podržale zabranu dubokomorskog rudarenja. Njihova reakcija dodatno pojačava polarizaciju u javnoj debati o tome kako upravljati potencijalnim prihodima od eksploatacije naspram ekoloških troškova.
EJF je kroz izjavu izvršnog direktora Stiva Trenta naglasio da je zaštita okeana vrednija od eksploatacije resursa. Trent je naveo da naučni podaci ukazuju na potrebu za prekidom aktivnosti kako bi se izbegla nepovratna šteta po osetljive ekosisteme. U isto vreme, poruka upućena državama uključuje očekivanje da se upozorenja uzmu u obzir u procesu donošenja odluka.
Matti Đanije, suosnivač DSCC-a, ukazao je na to da ribarska industrija sve češće prepoznaje pretnju koju dubokomorsko rudarenje može predstavljati po morski život i ribarstvo. On je naglasio da će pritisak za ubrzavanje industrije zahtevati jasnu artikulaciju rizika koje aktivnost može doneti ribarima i ekosistemima. U tom kontekstu pomenuta je i potreba da International Seabed Authority ne odobrava industriju bez potpunog razumevanja uticaja.
Kada globalne operacije dobijaju zamah, evropski poziv na zabranu postaje deo šireg regulatornog nadmetanja između interesa ekstrakcije i zaštite ranjivih morskih staništa. Debata će verovatno ostati intenzivna u narednim godinama dok se balansira potražnja za mineralima potrebnim za energetsku tranziciju sa obavezom očuvanja morskih ekosistema. U fokusu ostaju pitanja dokazivanja uticaja, vremenski horizont procena i usklađenost odluka različitih jurisdikcija.
Uprkos tome što se potencijalni resursi sa morskog dna predstavljaju kao relevantni za industrijske potrebe, ribarska savetodavna tela traže pauzu dok naučna baza ne bude dovoljno čvrsta za procenu posledica. Njihov zahtev za moratorijumom ili zabranom postavlja vremenski uslov za svaku narednu fazu rasprave o eksploataciji dubokog mora. Time se pitanje upravljanja kritičnim sirovinama direktno vezuje za standarde dokazivanja bezbednosti po životnu sredinu.
