Zemlje Evropske unije i šireg regiona jugoistočne Evrope sve više se oslanjaju na retke zemlje zbog potreba za baterijama, poluprovodnicima, električnim motorima i komponentama za vetar. Iako se tranzicija ka elektrifikaciji i digitalizaciji ubrzava, domaća nalazišta retkih metala u Evropi su ograničena, pa se ključne sirovine nadoknađuju uvoznim lancima. U praksi, to znači da geopolitički i operativni rizici u zemljama porekla direktno utiču na dostupnost materijala i troškove nabavke.
Među najkritičnijim elementima izdvajaju se teške retke zemlje, posebno dizprosijum i terbijum. Ovi metali su ključni za trajne magnete koji se koriste u više od 95% električnih vozila, kao i u vetroturbinama, industrijskim robotima i nizu kućnih i industrijskih uređaja. Zbog takve primene, svaka promena u proizvodnji ili izvozu utiče na industrije koje zavise od stabilnih magnetnih materijala.
Kineski lanac snabdevanja dodatno naglašava značaj Mjanmara za teške retke zemlje. Kineski trgovinski podaci ukazuju na uvoz oko 41.700 tona, što je više od dvostrukog obima kineske domaće kvote. U poređenju s tim, druge zemlje koje proizvode specijalizovane retke zemlje poput SAD-a, Australije i Brazila beleže samo minimalne količine relevantnih metala.
Operativna koncentracija proizvodnje u Mjanmaru posebno je izražena u severnoj regiji Kachin. Tamo se rudarenje teških retkih zemalja pozicionira kao globalno vodeće po obimu. Međutim, način eksploatacije nosi visoke ekološke rizike: hemikalije za separaciju zagađuju reke, zemljište i podzemne vode, što ugrožava lokalne izvore egzistencije i zdravlje stanovništva.
Istorijski tokovi prihoda iz rudarskog sektora bili su povezani sa milicijama usklađenim sa vojnim režimom, što je značilo da su sredstva usmeravana u konflikt i represiju. Takav kontekst je vremenom pojačao regulatornu pažnju na poreklo materijala i upravljanje rizicima duž lanca snabdevanja. U industrijskoj praksi, to se prevodi na potrebu za dokazivim kontrolama porekla i uslova rada.
U poslednje vreme došlo je do promene kontrole nad rudnicima i trgovinom prema Kini. Kachin Independence Organization/Army (KIO/A) preuzela je upravljanje rudnicima i trgovinske tokove sa kineskim partnerima, što je otvorilo prostor za očekivanja o poboljšanju uslova rada i zaštite životne sredine. Istovremeno, ta promena uvodi novu vrstu neizvesnosti jer civilni sukob može brzo preusmeriti tokove izvoza.
Jedan od neposrednih pokazatelja te neizvesnosti jesu mere koje je KIO/A uvela u trgovini. Organizacija je nametnula izvozne takse i privremeno zaustavila trgovinu, a tržišna reakcija se videla kroz rast cena: cena terbijuma porasla je za više od 21% nakon prekida. U takvim okolnostima, čak i kratkotrajne intervencije mogu destabilizovati planiranje nabavki za industrije koje koriste trajne magnete.
Za evropske proizvođače i prerađivače dilema je istovremeno operativna i regulatorna: tehnološki napredak ne može biti zasnovan na materijalima koji nose rizike kršenja ljudskih prava ili ozbiljne ekološke štete u zemlji porekla. U Nemačkoj je Zakon o dužnoj pažnji u lancu snabdevanja (Supply Chain Due Diligence Act, LkSG) postavio obavezu praćenja rizika po životnu sredinu i ljudska prava te sprovođenja korektivnih mera. To utiče na način na koji kompanije dokumentuju poreklo sirovina i procenjuju dobavljače duž lanca.
Istovremeno, najave političkih promena stvaraju dodatnu neizvesnost za kontinuitet regulatornog okvira. Planovi nove koalicije CDU/CSU-SPD predviđaju ukidanje tog zakona uz obrazloženje da predstavlja birokratsko opterećenje. Ako bi se takav smer realizovao, to bi moglo oslabiti upravljanje korporativnim rizicima vezanim za poreklo materijala i povećati zavisnost od fragilnih inostranih lanaca snabdevanja.
U tom kontekstu pominje se mogućnost ponovnog uvođenja nadzora nad lancima snabdevanja kroz evropsku regulativu do 2028. godine. Međutim, postoji mogućnost da bi buduće izmene mogle razvodniti delotvornost postojećih mehanizama kontrole. Za industriju to znači da planiranje nabavki mora uzeti u obzir scenarije različitog intenziteta regulatornog zahteva.
Primer iz Mjanmara pokazuje da kvalitet prakse rada i upravljanja životnom sredinom može smanjiti rizik od prekida izvoza. Kada su standardi rada stabilniji i kada se ekološki rizici bolje kontrolišu, verovatnoća naglih trgovinskih zastoja se smanjuje, što posredno utiče na cenu i dostupnost sirovina poput dizprosijuma i terbijuma. U praksi to se vezuje za sposobnost dobavljača da održavaju kontinuitet proizvodnje uz merljive kontrole.
Promene kontrole nad rudnicima Kachin regiona dodatno pokazuju kako politička dinamika može preći direktno u tržišne parametre. Izvozne takse, privremeni prekidi trgovine i tržišni skokovi cena terbijuma ilustruju vezu između lokalnih odluka i međunarodnog snabdevanja magnetnim materijalima. Za evropske industrijske lance to znači da procena dobavljača mora uključivati operativnu stabilnost koliko i formalne deklaracije o poreklu.
U narednom periodu fokus regulatornog praćenja verovatno će ostati na usklađenosti duž lanca snabdevanja sa zahtevima koji pokrivaju ekološke aspekte separacije minerala i društvene uslove rada u zemljama porekla. Dok evropska politika razmatra promene nacionalnog okvira u Nemačkoj, tržište će istovremeno nastaviti da reaguje na prekide povezane sa konfliktnim zonama poput Kachina. Time se potvrđuje da su teške retke zemlje strateški faktor za energetsku opremu zasnovanu na magnetima, ali da njihova dostupnost ostaje osetljiva na promene kontrole nad proizvodnjom.
