Supported byElevatePR Digital
Supported byspot_img
RudarstvoEvropa u opasnosti da izgubi trku za litijum

Evropa u opasnosti da izgubi trku za litijum

Supported byspot_img
Supported byspot_img

 

Bez litijuma, bakra i retkih zemalja, naši mobilni telefoni, električni automobili i turbine na vetar ne bi funkcionisali. Trenutno skoro isključivo zavisimo od Kine za ove kritične sirovine. Ali možda postoji izlaz.

Budućnost Evrope miriše na spaljeni metal. Varnice lete, radnici nose zaštitne naočare isečene sa nepokolebljivim fokusom kroz metalne cevi. Ovde u industrijskom parku u Bitterfeld-Wolfenu, severno od Lajpciga, gde je AGFA nekada razvila prvi funkcionalni film u boji na svetu, novo nemačko industrijsko čudo se formira: prva evropska rafinerija litijuma.

Supported by

Čovek koji se nada da će realizovati projekat zove se Dr. Heinz C. Schimmelbusch, 78-godišnjak poznat kao „Schibu” u svetu sirovina. Šimelbuš je daleko od toga da bude nepoznat: on je bivši direktor legendarnog nemačkog industrijskog konglomerata Metallgesellschaft, nekada jednog od najvećih u zemlji. Rođen u Beču, ima blistave plave oči, pažljivo razdvojenu kosu i ego veći od života koji odgovara njegovoj reputaciji. Izvršna vlast, čija se karijera zapravo završila pre 30 godina, želi da sagradi sebi konačni spomenik ovim najnovijim projektom. I već se na njegovu rafineriju gleda kao na ključni deo nemačke ekonomske slagalice koja ide dalje.

Šibuova kompanija, nazvana Advanced Metallurgical Group, ili skraćeno AMG, nada se da će ove godine početi da proizvodi litijum hidroksid. To je ono od čega su napravljeni ekološki snovi, metalna so koja je neophodna za akumulatore automobila, vetroturbine i solarne objekte, ključ za elektromobilnost. Ujedinjene nacije to nazivaju „stubom za ekonomiju bez fosilnih goriva“. Otprilike 10 kilograma stvari može se naći u bateriji električnog SUV-a, kao što je BMW-ov iX.

Uskoro, Šimelbuš se nada da će u Biterfeldu preraditi 20.000 tona litijum hidroksida godišnje, dovoljno za pola miliona električnih automobila. U roku od samo nekoliko godina, plan predviđa da se ukupna količina poveća na 100.000 tona godišnje. Neophodna sirovina je da u početku dolazi iz Šimelbušovog sopstvenog rudnika u Brazilu, ali bi jednog dana mogla biti nabavljena čak i iz rudnika u samoj Nemačkoj. Izvršna vlast trenutno ulaže stotine miliona evra da bi se to dogodilo. „Moramo da reagujemo sada. U suprotnom, ponestaje nam vremena“, kaže on.

Pouzdano snabdevanje sirovinama neophodnim za ekonomiju budućnosti trenutno je jedan od najvažnijih izazova sa kojima se suočava globalna ekonomija. Bilo na glavnom trgovačkom sajmu u Hanoveru, u Evropskom parlamentu, u sedištu kompanije ili na lobističkim diskusijama u Berlinu, svi vide ubrzanu eksploataciju metala, ruda i minerala kao neizbežnu za spas planete, za čistu energiju i transport revolucija. Milioni radnih mesta, borba protiv klimatskih promena, buduća geopolitička nezavisnost Nemačke: sve to zavisi od dostupnosti litijuma, kobalta, nikla i grafita i od retkih zemalja kao što su neodimijum i prazeodimijum.

„Trka za sirovinama je takođe trka za naš budući prosperitet“, kaže Peter Buhcholz, šef nemačke agencije za mineralne resurse (DERA), državne informativne i konsultantske platforme.

Da je globalna konkurencija za sirovine bila konjska trka, šanse bi trenutno bile u prednosti Kini. Nijedna zemlja nije dom većim nalazištima minerala i nijedna zemlja nije bila aktivnija, uspešnija i nemilosrdnija u njihovoj eksploataciji. Obaveštajni i situacioni centar Evropske unije (INTCEN) nedavno je upozorio da bi Peking mogao da pokuša da iskoristi svoju tržišnu poziciju u pogledu baterija i solarnih ćelija. Evropski centar izvrsnosti za suzbijanje hibridnih pretnji (Hibrid CoE) primetio je da se Kina sve više okreće „ekonomskoj prinudi“ kao instrumentu geopolitičke moći.

Kao da je potreban podsetnik, Peking je nedavno ciljao američkog proizvođača poluprovodnika Micron, izdavši upozorenje da se ne koriste čipovi kompanije. Zvanično, Kinezi su naveli bezbednosnu zabrinutost, ali stručnjaci veruju da je to bio odgovor na američke sankcije.

Bchuholz opisuje trenutnu situaciju kao „sistemsku konkurenciju“ i kaže da je odavno prošlo vreme da nemačke kompanije konačno ulože značajne količine novca u garantovanje budućih zaliha sirovina. Umesto da jednostavno kupuju ono što im je potrebno na globalnim tržištima, Buchholz kaže da moraju da ulažu u eksploataciju i usavršavanje, uključujući kupovinu vlasničkog udela u rudnicima. „Najbolji projekti se trenutno dele“, kaže Buchholz, a konkurenti iz Kine su već na poziciji. Ako Nemci ne požure, kaže analitičar DERA, svi najbolji depoziti će nestati.

Činjenica da je Šimelbuš, koji se približava svom 80. rođendanu, morao da uskoči u proboj govori mnogo o neuspehu nemačke industrije. Dugi niz godina, visoki nemački rukovodioci su pokazivali malo interesovanja za pitanje kritičnih prirodnih resursa, a vitalne korporacije kao što su Siemens, BMW, Daimler, Thyssen i BASF uglavnom nisu bile zabrinute. Svet je, kaže jedan rukovodilac hemijske industrije, „bio slobodan, tržišta otvorena, a cene niske. Zašto se truditi da uloži vredan kapital u skladišta sirovina u vlasništvu kompanije? Zašto preuzimati rizik da sami iskorišćavate resurse? Zašto preuzeti direktnu odgovornost za degradaciju životne sredine i za izazivanje besa meštana? Zaista, zašto se podvrgavati svom tom stresu kada je model kupovine na vreme, uglavnom iz Kine, funkcionisao sasvim dobro? „To je bila ogromna prednost za korišćenje“, kaže izvršni direktor hemijske industrije. „Nismo morali da se nosimo sa ekološkim neredom i mogli smo da dobijemo kvalitetne proizvode po razumnim cenama.

Periodične fluktuacije cena su malo promenile taj pristup, posebno zato što su stvari išle prilično dobro za Nemce, osim nekoliko nestašica koje je verovatno izazvao Peking.

Ali kvarovi lanca snabdevanja izazvani pandemijom, ruska invazija na Ukrajinu i agresivniji stav Kine prema Tajvanu u kombinaciji su doveli u sumnju drevne pretpostavke da će sirovine uvek biti dostupne odnekud. Kina je postala previše nezamenljiva, previše moćna kao dobavljač.

Evropska komisija sada priznaje da je Evropa „u velikoj meri zavisna” od sirovina iz Kine, što dovodi do „ranjivosti” u ekonomiji EU. U zavisnosti od materijala, proizvodni pogoni u Evropi zadovoljavaju najviše 7 odsto evropske potražnje. Drugim rečima, u najboljem slučaju, 93 odsto potražnje za vitalno važnim metalima mora da se zadovolji uvozom a 100 odsto u najgorem slučaju.

Zabrinutost je postala toliko velika da su zalihe sirovina bile glavni fokus nedavnog samita G-7 u Japanu. Iako se šefovi država i vlada nisu mogli dogovoriti o osnivanju „Kluba kritičnih sirovina“, kako je nedavno predložila Evropska komisija, osmišljen je plan u pet tačaka za identifikaciju i eksploataciju izvora kritičnih metala i minerala.

„Želimo da promenimo situaciju“, rekao je nedavno nemački kancelar Olaf Šolc na otvaranju Hanoverskog mesea. Ali kako?

 

Kina – dominacija svuda

 

Naše odredište je Bayan Obo, nekada sveto mesto, čije ime znači „bogata planina“. Međutim, ovih dana ovo područje nema mnogo veze sa duhovnošću netaknute prirode. Umesto toga, u njemu se nalazi najveći rudnik retkih zemalja na svetu. Minerali se eksploatišu ovde, na krajnjem obodu Kine neposredno pre mongolske granice, od 1958. godine, a nalazište je dom za najmanje trećinu svetskih rezervi. Takođe je jedan od retkih rudnika na svetu gde se svih 17 željenih metala može naći u steni ispod zemlje. Između 70 i 80 % količine proizvedene u Kini dolazi odavde, što je jednako više od polovine globalne proizvodnje.

Vožnja do rudnika vodi dobro izgrađenim putevima kroz brda i pored polja na kojima pasu ovce i goveda. Ali pejzaž postaje sve strožiji što se više približava rudniku. Rudarske kompanije su u potpunosti iskopali region, posečući svo drveće. Kranovi i zemljani kosioci su svuda, kao i automobili koji pripadaju državnoj bezbednosti. Prvo tri, zatim četiri i na kraju pet VW limuzina tamne boje sa zatamnjenim staklima kreću za našim taksijem.

Put je blokiran tačno 10 kilometara od rudnika, a policijski kombi parkiran preko saobraćajnih traka. Policajac u uniformi snažno dune u pištaljku, a zatim vikne tako glasno da se kroz zatvorene prozore čuje: „Okreni se!”

Postoji i drugi pristup rudniku, koji zahteva obilazak od nekoliko sati kroz krševiti pejzaž. Nešto pre zalaska sunca, druga blokada na putu se pojavljuje. Opet je prisutno službeno vozilo državne bezbednosti. I opet, sva kola se šalju.

Mnogo je razloga zašto Kina svoj najpoznatiji izvoz pretvara u državnu tajnu. Posao sa sirovinama je prilično prljav. Dinamit i teška mašinerija se koriste za vađenje elemenata iz zemlje ili stena koji su tamo bili milionima godina. Mora da se raznese u komadiće, izvuče na površinu i opere, proces koji zahteva ogromne količine energije i vode a ponekad i oslobađa radioaktivnost.

U zapadnim zemljama, strogi ekološki propisi regulišu takve operacije, što ih ponekad čini neprofitabilnim. U Kini, nasuprot tome, liderstvo na tržištu je cilj, a životna sredina je sekundarni faktor, ako uopšte ulazi u jednačinu.

U Baotouu, koji se nalazi 150 kilometara južno od rudnika, materijal izvučen iz zemlje se prerađuje, a otpad proizveden u rafineriji baca se u susedno jezero. Zvaničnici su oko septičke jame podigli betonski zid visok dva metra – dugačak nekoliko kilometara i niko ne sme da se približi vodi. Uranjanje bi verovatno bilo smrtonosno.

Baotou je u suštini globalna prestonica sirovina, a jezero se pretvorilo u jalovište za 40, možda čak i 50 industrijskih operacija koje su u regionu otvorile radnju za preradu metala. Imaju imena kao što su China North Rare Earth, Baotou Jinmeng Rare Earth i Baotou Dapeng Metal. Stotine fabričkih dimnjaka samo u nebo, ispod kojih se koriste izuzetno toksične hemikalije da odvoje 17 željenih retkih zemalja jedna od druge. Iz jezera, toksična supa prodire u podzemne vode, a verovatno i u obližnju Žutu reku, jedan od najvažnijih vodenih puteva u Kini, u čijem basenu živi više od 100 miliona ljudi.

Stopa raka u gradovima koji se nalaze duž obale jezera je visoka. Skoro svaka porodica ovde, kažu stanovnici, izgubila je bar jednog člana zbog raka. Voda iz slavine koja izlazi iz slavine u restoranu pored jezera svetluca, a ostaci metala vidljivi golim okom. Meštani kažu da su vodu prokuvali, a zatim pili, a neki stariji stanovnici to još uvek rade, iako su mlađi ljudi koji žive u regionu shvatili da to ne smanjuje količinu metalnih ostataka u vodi. Fabrike su takođe pumpale vodu punu fluora u jezero, što može učiniti kosti krhkim i dovesti do abnormalnog rasta zuba.

Upravo je Deng Xiaoping, koji je vodio Kinu od 1978. do 1989. godine, pokrenuo Kinu na putu da postane svetski lider u sirovinama. „Bliski istok ima naftu, Kina ima retke zemlje“, rekao je on 1992. Razlika je, međutim, u tome što, iako kartel OPEK-a povremeno prilagođava proizvodnju kako bi održao visoke cene, kineska poluga retkih zemalja je neuporedivo veća, omogućavajući zemlji da vrši politički uticaj širom sveta.

Kada je Peking pre 13 godina iznenada smanjio izvoz retkih zemalja za 72 odsto, to je izazvalo zemljotres na tržištu sirovina. Kina je godinama praktikovala agresivni damping cena kako bi gurnula svoje konkurente u zemlju, primoravajući rudnike u SAD, Australiji i Africi da se zatvore jer nisu bili u stanju da održe korak sa niskim cenama koje su Kinezi naplaćivali. Ali u drugoj polovini 2010. godine, rukovodstvo zemlje je naredilo da se umesto uobičajenog ukupnog izvoza od 28.000 tona, samo polovina pošalje u inostranstvo. Zvanično zbog zabrinutosti za životnu sredinu.

Nemačka vlada, tada pod vođstvom demohrišćanke Angele Merkel u koaliciji sa slobodnim demokratama naklonjenim biznisu, proizvela je svoju prvu strategiju sirovina kao odgovor koja nikada nije stvarno sprovedena, delom zato što se Kina brzo vratila svojoj liberalnijoj izvoznoj politici . Ali lekcija iz te epizode ​​je trebalo da bude: Kina neće bežati od korišćenja svojih sirovina za promovisanje svojih interesa.

A cilj zemlje da dominira svetskim tržištem odavno se proširio daleko izvan nacionalnih granica.

Jedan od retkih koji pokušava da se suprotstavi dominaciji Pekinga na tržištu je Šimelbuš. Tačno usred zelenih brda brazilske države Minas Gerais, među plantažama kafe i pašnjacima stoke, nalazi se krater dubok 180 metara. Buldožeri i bageri kopaju zemlju, a viljuškari utovaruju džinovske kamione plastičnim kesama. Sadrže spodumen, mineral samleven u beli prah  i jedan od primarnih proizvoda iz kojeg se može ekstrahovati litijum.

Šimelbuševa odluka da se upusti u posao sa litijumom, koji je sada odgovoran za većinu njegovih 300 miliona evra dobiti pre oporezivanja, bila je prava sreća. Dok je pre nekoliko godina letio helikopterom iznad svog rudnika tantala u Brazilu, pogledao je dole, seća se, „i sve je bilo belo“. Rudnici su belu, spodumensku rudu bacili na deponije, jalovinu od koje nisu imali koristi. U nekom trenutku, kaže on, „tamo gore, na deponijama, odlučio sam da se uključim u litijum.

Međutim, da bi ostvario profit, bila mu je potrebna pomoć iz Kine a došla je u obliku „doktora Lija“, kako ga naziva Šimelbuš. Li Nanping je šef General Lithium-a, jednog od tržišnih giganata iz Kine. Šimelbuš kaže da je kompanija odmah kupila uglavnom neprerađene blokove litijumove rude „i tako preuzela na sebe povezani rizik“.

Rudnik AMG od 2018. proizvodi 90.000 tona spodumena godišnje, što će ukupno biti povećano na 130.000 tona od ovog leta. Kamioni tutnjaju nekih 20 kilometara po prašnjavim, neasfaltiranim putevima, skačući kroz rupe do autoputa. Odatle putuju nešto više od 500 kilometara do industrijske luke u državi Rio de Žaneiro, gde se džakovi utovaruju na brodove i šalju u Šangaj. Jednom u Kini, spodumen se prerađuje u jedinjenje litijuma.

To je najjeftiniji put. Ali Šimelbuševi klijenti kao što je Mercedes sve su spremniji da plate malo više ako to znači veću sigurnost snabdevanja. Čim Schimmelbusch-ovo postrojenje u Biterfeldu bude završeno, ruda iz Brazila će biti poslata u Nemačku na preradu, izostavljajući Kinu van jednačine.

 

 

Supported byspot_img
Supported byspot_img
Supported byspot_img

Najnovije vesti

Povezani članci

Saradnja Ascend Elements-a i Elemental Strategic Metals-a u recikliranju baterija električnih vozila u Evropi

Američka firma Ascend Elements i Elemental Strategic Metals iz Poljske osnovali su AE Elemental, zajedničko preduzeće za recikliranje baterija za električna vozila. Pored  postrojenja u Poljskoj, u planu je još jedno u Nemačkoj. Iako kompanije nisu otkrile tačne cifre...

Altilium i Talga uspostavljaju partnerstvo kako bi unapredili proizvodnju baterijskih anoda u Velikoj Britaniji

Altilium i Talga Group Ltd nedavno su predstavili zajednički cilj koji podrazumeva unapređenje proizvodnje baterijskih anoda u Velikoj Britaniji. Njihovo zajedničko ulaganje nastoji da transformiše proces recikliranja grafita iz EV baterija kako bi se kasnije ponovo upotrebio u anodama...

Ministri privreda Francuske, Italije i Nemačke razgovarali o unapređenju saradnje i snabdevanju sirovinama

Ministri privrede Francuske, Italije i Nemačke sastali su se na trilateralnom sastanku u Meudonu u blizini Pariza. Tom prilikom su izrazili svoju posvećenost jačanju konkurentnosti i strateške autonomije Evrope. Bruno Le Maire, Adolfo Urso i Robert Habeck naglasili su...
error: Content is protected !!