Na području današnje Norveške, ribari su nekada lovili ogromne plavoperajne tune duž druge najduže obale na svetu. Tokom vekova, Norvežani su usavršavali svoje ribolovačke tehnike, postajući vešti moreplovci. Međutim, 1960-ih godina, godišnji ulov haringe, koji je dostizao 600.000 tona, naglo je nestao zbog prekomernog ribolova omogućenog novim tehnologijama. To je dovelo do skoro dvodecenijskog oporavka populacije haringe.
Sada, Norveška se sprema da započne novi tehnološki poduhvat: dubokomorsko rudarstvo. Dana 9. januara 2024. godine, norveški parlament je glasao za dozvolu istraživanja minerala poput bakra i kobalta sa morskog dna, sa ciljem da postane prva nacija koja će komercijalno eksploatisati okeansko dno. Za razliku od ribarske industrije, koja zavisi od stabilnih ribljih populacija, dubokomorsko rudarstvo predstavlja značajnu pretnju morskim ekosistemima, rizikujući njihovo uništenje pre nego što naučnici u potpunosti steknu uvid u ugrožene oblike života.
Norveški planovi za rudarstvo su posebno ekstremni. Dok se drugi regioni fokusiraju na sakupljanje polimetalnih kvržica, Norveška namerava da rudari svoj vulkanski morski deo koristeći daljinski kontrolisane mašine za rastavljanje hidrotermalnih izvora i skidanje mineralnih kora sa podmorskih planina. Ova agresivna metoda preti da uništi složene ekosisteme, uključujući anemone, sunđere i drevne korale.
Dubokomorski ekosistemi se razvijaju izuzetno sporo; neki korali mogu živeti i do 3.000 godina. Stoga, svaka šteta naneta rudarstvom mogla bi zahtevati vekove, ako ne i duže, da se oporavi. Duboko more je i dalje uglavnom neistraženo, sa mnogim vrstama koje tek treba da budu otkrivene. Istraživanje ovog okruženja je izazovno, a naučnici neretko imaju poteškoća u razumevanju funkcionisanja ovih ekosistema.
Prekomerni ribolov i zagađenje već doveli do značajnog pada morskog života, kao što je slučaj u Oslofjordu, gde je nestalo preko 80% populacije bakalara. Naučene lekcije iz prethodnih ekoloških kolapsa naglašavaju značaj regulisanja ljudske aktivnosti u okeanima.
Oporavak priobalnih ekosistema bio je relativno brz, ali posledice dubokomorskog rudarstva mogle bi biti daleko trajnije. Spori tempo regeneracije života u dubokom moru izaziva zabrinutost zbog dugoročnih uticaja rudarstva, posebno s obzirom na ograničeno razumevanje ovih staništa.
Iako proces istraživanja u Norveškoj zahteva sprovođenje ekoloških osnovnih studija, verovatno će one pokriti samo područja sa atraktivnim mineralnim naslagama, ostavljajući ogromne regije neistraženim. Bez sveobuhvatnih podataka, svaka regulativa će biti spekulativna u najboljem slučaju.
Norvežani imaju istorijsku vezu sa morem i dugu tradiciju korišćenja tehnologije za eksploataciju prirodnih resursa. Iako je to često dovodilo do ekoloških šteta, otvara i mogućnost za zaštitne mere i održive prakse. Alternativa dubokomorskom rudarstvu mogla bi biti urbano rudarstvo, gde se vredni minerali oporavljaju iz postojećih infrastruktura.
Kako Norveška stoji na ovoj prekretnici, izazov će biti balansiranje tehnološkog napretka sa očuvanjem životne sredine. Budućnost bi mogla zavisiti od inovativnih pristupa koji daju prednost održivosti u odnosu na eksploataciju.
Izvor: miningwatch.news
