Evropska industrija čelika suočava se sa istovremenim pritiskom da smanji emisije i da obezbedi energente koji su tehnološki potrebni za prelaz na dekarbonizaciju. Na konferenciji u Poljskoj, Axel Eggert, izvršni direktor EUROFER, ukazao je na potrebu da Evropa obezbedi oko 5 miliona tona vodonika godišnje do perioda 2026–2027. Naglasio je da su ključni regionalni projekti planirani da integrišu upotrebu vodonika upravo u tom prozoru, ali da je dostupnost isporuka glavno ograničenje.
Eggert je povezao troškovnu stranu tranzicije sa cenom vodonika proizvedenog konvencionalnim metodama, koja se kreće oko 10–11 evra po kilogramu. Prema njegovom izlaganju, konkurentnost industrije zahteva da cena padne na približno 2–3 evra po kilogramu. U procenama stručnjaka sa skupa, obezbeđivanje dovoljnih količina vodonika za dekarbonizaciju sektora moglo bi da potraje 20 do 25 godina.
U tom kontekstu, pitanje infrastrukture i režima emisija dobija dodatnu dimenziju. Eggert je istakao značaj CCUS (hvatanje i skladištenje ugljen-dioksida) za razvoj industrije, posebno jer se besplatne emisijske dozvole u EU planiraju da isteknu do 2034. Kako obnovljiva električna energija ne bi mogla da pokrije celokupnu postojeću potražnju u tom roku, CCUS se pojavljuje kao ključna opcija za nastavak proizvodnje čelika zasnovane na uglju.
Operativna realnost tehnologija dodatno usmerava raspravu ka sirovinama i vremenskim okvirima. Tomasz Slezak, izvršni direktor poljskog Weglokoks, naveo je da će koksni ugalj ostati potreban dok alternativne tehnologije ne postanu potpuno realizovane, što bi u EU moglo potrajati duže. Iako je koksni ugalj na listi kritičnih sirovina EU, u javnom i regulatornom diskursu se tretira negativno.
Poljska pritom ima specifičnu poziciju zbog sopstvenih rudarskih kapaciteta i radne snage. Slezak je ukazao da zemlja raspolaže rudnicima uglja, kao i stručnim znanjem koje može dati određenu fleksibilnost u tranzicionom periodu. Time se razmatranja o vodoniku vezuju i za lanac snabdevanja koji uključuje koksni ugalj kao prelaznu komponentu.
Paralelno sa raspravama o energentima za čelik, Nemačka je definisala finansijski okvir za buduću mrežu vodonika. Koalicioni dogovor u toj zemlji predviđa produženje izgradnje mreže do 2037. godine i mehanizam zaštite investitora u slučaju stečaja, što je relevantno za rizike finansiranja infrastrukturnih projekata.
Planirana primarna mreža obuhvata više od 9.700 kilometara i procenjena je na oko 20 milijardi evra ukupnih troškova. U strukturi infrastrukture, oko 60% trase bi trebalo da bude zasnovano na postojećim gasovodima, što utiče na tempo razvoja i troškovnu dinamiku. Ovakav dizajn finansiranja i oslanjanje na postojeću gasnu infrastrukturu direktno utiču na mogućnost pravovremene isporuke vodonika industriji.
Kombinacija zahteva za velikim količinama vodonika do 2026–2027, ograničenja cene energenta i potreba za CCUS-om do 2034 postavlja jasne parametre za planiranje proizvodnje i emisija u regionu. Istovremeno, odluke o mreži vodonika u Nemačkoj pokazuju kako infrastruktura postaje centralna tačka usklađivanja industrijskih potreba i finansijskog rizika. U takvom okviru, vremenski horizonti od nekoliko godina za integraciju vodonika i od više decenija za obezbeđivanje zaliha ostaju ključni za operativne odluke u evropskom lancu vrednosti čelika.
