Evropska industrijska politika istovremeno jača klimatska pravila za uvoz i planira sigurnije lance snabdevanja kritičnim sirovinama, ali se dva regulatorna okvira ne preklapaju u potpunosti. Mehanizam prilagođavanja na granici zbog emisija ugljenika (CBAM) uvodi trošak emisija za odabrane uvozne proizvode, dok Zakon o kritičnim sirovinama (CRMA) postavlja ciljeve za domaću ekstrakciju, preradu i reciklažu. Razlika između obuhvata tih instrumenata može uticati na konkurentske uslove za evropske proizvođače metala i prerađivačku industriju.
CBAM je zamišljen kao odgovor na rizik “curenja ugljenika”, odnosno situaciju u kojoj bi se proizvodnja mogla prebacivati van regulisanih tržišta zbog troškova emisija. Obaveze se vezuju za specifične carinske kodove, a ne za strateški značaj materijala za evropsku ekonomiju. Zbog toga se u praksi dešava da proizvodi koji su ključni za energetsku tranziciju ostanu izvan direktnog obračuna CBAM-a, čak i kada su na listama kritičnih sirovina.
U CBAM-ovoj početnoj pokrivenosti nalaze se uvozi povezani s intenzivnim emisijama, uključujući gvožđe i čelik, aluminijum, cement, đubriva, električnu energiju i vodonik. U okviru tog pristupa, različite kategorije proizvoda iz metalurgije mogu potpasti pod mehanizam, uključujući određene proizvode od gvožđa i čelika, aluminijumske artikle, kao i oblike kao što su direktno redukovano gvožđe, liveno gvožđe (pig iron) i pojedini ferolegirani materijali. Ovakva logika obuhvata stvara jasnu razliku između sektora koji su direktno “targetirani” CBAM-om i onih koji nisu.
Za razliku od toga, više strateških metala i minerala se generalno ne nalazi u CBAM-ovoj direktnoj pokrivenosti kada se posmatraju tipični oblici njihove trgovine. Bakarne katode, rafinisani nikal, cink, olovo, litijum-karbonat, prirodni grafit, kobaltni proizvodi i oksidi retkih zemalja navode se kao materijali koji uglavnom ostaju van mehanizma. Takav raspored otvara prostor za konkurentske neravnopravnosti između evropske proizvodnje koja snosi trošak emisija kroz ETS i uvoznih tokova koji ne podležu istom graničnom obračunu.
CRMA istovremeno pokušava da smanji zavisnost od spoljnog snabdevanja tako što postavlja kvantitativne ciljeve duž lanca vrednosti. EU teži da najmanje 10% godišnje potrošnje strateških sirovina dolazi iz domaće ekstrakcije, 40% iz prerade unutar EU i 25% iz reciklaže. Dodatno je postavljen limit da ne više od 65% godišnje potrošnje jedne strateške sirovine na relevantnom nivou prerade dolazi iz jedne treće zemlje. Ovi parametri su usmereni na stabilnost snabdevanja, ali ne rešavaju automatski pitanje troškova ugljenika na uvoz.
U okviru CRMA-a Evropska komisija proširila je inicijativu dodavanjem 46 strateških projekata, čime je ukupan broj projekata označenih pod tim okvirom porastao na 106. Program je zamišljen da podrži razvoj evropskih lanaca snabdevanja i poboljša pristup materijalima potrebnim za energetsku tranziciju i industrijsku konkurentnost. Ipak, strateška oznaka sama po sebi ne znači da će određeni uvozni konkurenti biti izloženi istom režimu troška emisija kao domaća proizvodnja.
Ključna razlika između CRMA-a i CBAM-a posebno se vidi u segmentu prerade i rafinacije. Instalacije koje su obuhvaćene EU sistemom trgovanja emisijama (ETS) moraju da računaju troškove ugljenika i ulažu u smanjenje emisija. U zavisnosti od aktivnosti i tipa postrojenja, to može uticati na procese poput pečenja (roasting), sinterovanja (sintering), proizvodnje obojenih metala, rafinacije i primarne proizvodnje aluminijuma. Trošak ugljenika nije jedini faktor: značajni mogu biti i troškovi nabavke električne energije.
Pored energije, evropska postrojenja suočavaju se sa investicionim zahtevima za poboljšanje energetske efikasnosti i usvajanje tehnologija sa nižim intenzitetom emisija. Usklađivanje sa ekološkim regulativama dodatno utiče na operativne budžete i planiranje modernizacije kapaciteta. Istovremeno, određeni uvezeni rafinisani metali mogu ulaziti na tržište EU bez odgovarajuće CBAM naplate. To znači da domaći proizvođači mogu snositi troškove povezane s emisijama koji nisu direktno reflektovani kroz granični tretman konkurentskih uvoznih proizvoda.
Neravnoteža je posebno relevantna za bakar (bakarne katode), nikal (rafinisani nikal), cink (cink), olovo (olovo) i druge obojene metale koji su važni za industrijske lance snabdevanja EU. Iako nije reč o apsolutnoj slici jer ETS može uključivati besplatnu alokaciju ili proizvodno-specifičan tretman koji menja efektivno opterećenje ugljenikom, razlika u regulatornom obuhvatu ostaje faktor pri proceni konkurentnosti. Na to dalje utiču način proizvodnje, izvori električne energije, transportni troškovi i drugi elementi ukupne strukture troškova u lancu vrednosti.
Regulatorni okvir nije statičan: evropska politika ugljeničnog oporezivanja na granici evoluira kako se razmatra širenje rizika “curenja” na nizvodne faze proizvodnje. Evropska komisija predložila je proširenje CBAM-a tako da obuhvati dodatne proizvode intenzivne po emisijama iz sektora čelika i aluminijuma proizvedene kroz prerađivačke korake. Proširene liste proizvoda predmet su pregovora između Saveta EU i Evropskog parlamenta. Takve izmene mogu pomeriti gde nastaje rizik od konkurentskog nepovoljnog položaja između različitih faza lanca snabdevanja.
Predloženo širenje CBAM-a ne znači automatski da će svi kritični minerali dobiti isti nivo zaštite kroz granični mehanizam. Tretman bakra, litijuma, kobalta, nikla metalnog oblika ili retkih zemalja zavisi od važećih pravila i konkretnih proizvoda definisanih kroz zakonodavstvo i carinske kodove obuhvaćene mehanizmom. Za kompanije koje planiraju nove rudarske projekte ili ulaganja u rafinerije i postrojenja za preradu minerala ova razlika je operativno važna: prisustvo materijala na listi kritičnih sirovina ne garantuje ekvivalentnu “CBAM zaštitu”.
Zbog toga investicione odluke sve češće zahtevaju dvostruku procenu regulatornog položaja projekta: stratešku relevantnost prema CRMA-u i izloženost troškovima ugljenika kroz CBAM i ETS. Strateški doprinos može uključiti domaću ekstrakciju, preradu ili reciklažu kao i diverzifikaciju izvora snabdevanja, što utiče na značaj projekta unutar politike podrške. Druga dimenzija odnosi se na to da li će uvezeni proizvod biti direktno predmet granične naplate ugljenika i kakve obaveze vezane za emisije važe za evropska proizvodna postrojenja.
Interakcija ova dva režima može imati neposredan uticaj na ekonomiku projekata duž lanca vrednosti. Materijal može biti strateški važan pa dobiti pažnju kroz politiku sigurnosti snabdevanja, dok prerađivačka industrija u Evropi ostaje izložena konkurenciji uvoznih tokova koji nisu direktno pokriveni CBAM-om u svojim rafinisanim oblicima. Suprotno tome, projekti koji istovremeno obezbeđuju sigurnost snabdevanja i efikasniju preradu uz niži intenzitet emisija mogu bolje odgovarati ciljevima industrijske tranzicije.
Šira slika ukazuje da strategija EU za rudarske sirovine nije ograničena na otvaranje novih rudnika već zavisi od konkurentnosti rafinerijskih kapaciteta, konverzionih postrojenja i infrastrukture reciklaže. Na njihovu održivost utiču cena električne energije, režimi regulacije emisija, trgovinska pravila i način tretiranja konkurentskih uvoznih proizvoda kroz carinski okvir CBAM-a. Kako se politika sirovina razvija paralelno s klimatskim pravilima na granici, odnos CRMA-a i CBAM-a ostaje centralna tačka pri proceni kako će se oblikovati tržišni uslovi za bakar (bakar), litijum (litijum), nikal (nikal), cink (cink) i druge strateške minerale.
