Odgovor na pitanje koliko koštaju Jadar i Rađevina nije dat, niti će biti dat sve dok se uništavanje predela i translokacija stanovništva smatraju neminovnom štetom koja nije procenjena, a litijum „belim zlatom“ vrednijim od bilo čega. Kada nešto nije procenjeno, onda je bagatelno ili dok se ne proceni nema vrednost (cenu). Ovo pitanje je postavljeno na skupu u SANU „Projekat Jadar – šta je poznato?“. Ni tada odgovor nije dat ili je izbegnut kao da se Jadar nalazi na drugoj, beživotnoj planeti.
Jedino što se znalo tada, a ne zna se mnogo više ni danas, jeste okvirna tehnologija dobijanja litijum-karbonata i borata iz rude jadarit luženjem koncentrovanom sumpornom kiselinom, procena koliko će koštati proizvodnja, koliko je planirano da traje eksploatacija i, vrlo verovatno, kolika će biti zarada kompanije koja će vršiti eksploataciju. I da, kolika će prema važećim propisima biti rudna renta koju će ubirati država, a ona je oko pet odsto od ostvarene dobiti strane kompanije.
Ako bismo pojasnili pitanje sa početka ovog teksta, ono bi glasilo kolika je vrednost prirodnih i ljudskom rukom stvorenih i održavanih bioloških resursa na površini rudnog ležišta i površinskih i još više podzemnih voda koje bi se u ogromnim količinama koristile u procesu ekstrakcije litijuma. I vrednost svega toga u odnosu na „belo zlato“ koje će najviše koristiti profitu strane rudarske kompanije. Zanemarena je i činjenica da je voda kao prirodni resurs od vitalnog značaja za budućnost svakog društva i konačno, a ne i na poslednjem mestu, stanovništvo koje od tih resursa živi i privređuje.
Uz sve to potpuno se ignoriše vrednost biološke raznovrsnosti, ekosistemskih usluga prirodne vegetacije, posebno šumskih ekosistema i poljoprivrednog zemljišta i to u vremenu kada su očigledni klimatski poremećaji (klimatske promene) globalni problem sa sve većim izazovima za bilo koju ljudsku zajednicu.
Paradoksalno, ovakvim ignorisanjem značaja prirode u ublažavanju efekata klimatskih poremećaja favorizuju se megaprojekti koji dovode do njihovih sve vidljivijih negativnih posledica. Ne može se problem nagomilavanja ugljen-dioksida u atmosferi, koje povećava efekat staklene bašte, i globalnog zagrevanja, rešavati usisivačima za ugljen-dioksid ili deponovanjem otpadne biomase u anoksične delove mora (npr. Crnog mora) koja se nude kao spasonosna rešenja dok se i dalje nemilosrdno uništava asimilacioni potencijal koji jedini može da višak ugljen-dioksida veže i/ili deponuje u biomasi i zemljištu.
Da ne govorimo o okeanima koji tu funkciju obavljaju efikasnije nego kopneni ekosistemi zahvaljujući ogromnoj površini koju zauzimaju. Već je došlo vreme da se šume kao najproduktivniji deo kopnenih ekosistema ne mogu vrednovati isključivo kroz količinu drvne mase, već i kroz funkcionalnost, čak antropocentrično gledajući kroz ekosistemske usluge važne za svaku ljudsku zajednicu čiji opstanak, u krajnjem slučaju, zavisi upravo od tih usluga. Imperativ je da u budućnosti one moraju biti sveobuhvatno vrednovane uzimajući u obzir višestruku dobrobit, te da se sa praksom njihovog nipodaštavanja, zanemarivanja i bagatelisanja mora prestati.
Hteli mi to ili ne, ljudske zajednice na bilo kojoj prostornoj skali zavise od prirode, bilo one izvorne ili modifikovane tokom hiljada godina ljudske civilizacije, pre svega kroz veštačku selekciju divljih vrsta biljaka i životinja za različite ljudske potrebe, na prvom mestu ishrane, a da ne govorimo o ogromnim potencijalima koje biološka raznovrsnost krije. Američki ekolog Lavdžoj je uporedio biodiverzitet sa ogromnom bibliotekom koja nije pročitana, a svakim danom propadaju i nestaju knjige iz njenog jedinstvenog fonda. Da li će ideja očuvanja biodiverziteta i njegovog vrednovanja postati obaveza i biti delotvorna veliki je znak pitanja.
Ne može briga za očuvanje prirode i biodiverziteta kao njene osnove biti samo briga biologa, ekologa i ljubitelja prirode.
Dosadašnja iskustva ukazuju da je ideja održivosti i održivog razvoja, koja je sveprisutna u različitim međunarodnim i od njih prepisanih domaćim dokumentima, mrtvo slovo na papiru. Očuvanje biodiverziteta je u osnovi agende o održivosti. U praksi sve je suprotno toj ideji – od eksploatacije prirodnih resursa i to što brže i više to bolje – te izostaje zadrška kada je u pitanju profit onih koji na taj način resurse nekontrolisano koriste.
U tom kontekstu treba posmatrati ideju izgradnje rudnika u Jadru, ali i svih onih projekata koji projektuju i pripremaju teritoriju Srbije kao državu rudarstva i prljavih tehnologija. Nije ni čudo što strane kompanije hrle u Srbiju kada vide kako se država i dobar deo stanovništva odnose prema sopstvenoj životnoj sredini. Izgovor da tako mora i da su sve države prošle tu makijavelističku fazu destrukcije prirodnih resursa, te da će tek kasnije da se opamete kada društvo postane bogato, ali i uvidi da je „vrag odneo šalu“, jednostavno ne stoji.
Zagovornici izgradnje rudnika u Jadru pokušavaju da minimizuju štete po devastaciju životne sredine na taj način što se zaklinju na najviše ekološke standarde u rudarstvu koje su čak proglasile, opšta je poštapalica, zelenim rudarstvom. Sistematično nazivanje nečega što bar figurativno ne može biti zeleno, jer je zelen samo hlorofil u biljkama, i na taj način ovakvim poštapalicama stvoriti privid da problem jeste ili da će biti rešen daleko je od bilo kakvog smisla. Ispravnije bi bilo reći – ekološki odgovorno rudarstvo. Ono se vrlo retko u svetu primenjuje. Takvo rudarstvo podrazumeva da sve štete budu smanjene na najmanju moguću meru. Na primer od takvih slučajeva da se ono što je izneto iz rudnog ležišta posle obrade u vidu jalovine vrati nazad u eksploatisani deo rudnika. Jasno je da sve to drastično poskupljuje efekte eksploatacije, koja postaje sve manje profitabilna.
Problemi izgradnje rudnika u Jadru ne mogu se posmatrati izvan odnosa stranih rudarskih kompanija prema prirodnim resursima koje eksploatišu u drugim državama, po pravilu bivšim kolonijama ili državama u razvoju. Ono što se dešava u Srbiji na tom planu veoma podseća na takvo ponašanje stranih rudarskih kompanija potpomognuto stavom države da je sve na rasprodaju. Dovoljno je pogledati kako izgleda okolina Bora i Majdanpeka i kakva je budućnost projektovana okolini Žagubice, pa da se kao na dlanu vidi odnos stranih rudarskih kompanija, pre svega kineskih, prema zaštiti životne sredine u Srbiji. Takve kompanije se ponašaju kao države u državi. Nije naodmet reći da kineske kompanije imaju oko 14 odsto udela u akcijama Rio Tinta. To su sve primeri ekološki neodgovornog ali najprofitabilnijeg rudarstva čije će se posledice videti stotinama godina posle eksploatacije i koje ne mogu lako, brzo i bez velikih finansijskih sredstava biti sanirane, tačnije zamaskirane.
Da li neko može da zamisli okolinu Bora i Majdanpeka posle završetka eksploatacije a da prva asocijacija ne bude, gledajući napuštene površinske kopove, da sve liči na pejzaž neke beživotne planete. Ili da ne uzimamo ovako masivne devastacije već kamenolome koji u Srbiji niču kao pečurke posle kiše i koji posle eksploatacije ostaju da ih priroda sama revitalizuje, a to će biti veoma dugotrajan i spor proces. Iza svih ovih pomenutih rudarskih poduhvata stoji Veliki brat zvani profit, pri čemu ono što se uništava ima cenu samo u sirovini koja se eksploatiše uz prethodnu saglasnost staratelja ili domaćina, a to je država.
Otkud tolika navala na rudna bogatstva Srbije?
Samo po sebi se nameće osnovno pitanje, otkud tolika navala na rudna bogatstva Srbije. Iz kojih razloga strane rudarske kompanije dolaze u Srbiju i šta je to što ih toliko privlači. Mislim da je odgovor dosta jednostavan, a on se svodi na činjenicu da je odnos države prema očuvanju životne sredine poslednja „rupa na svirali“, a to je očigledno skoro na svakom koraku, od zagađenja vazduha, preko vodotoka, koji su kolektori otpadnih voda, deponije đubreta i otpada na najrazličitijim mestima, uništavanja prirode, nesprovođenja zakona, traljavo urađenih studija uticaja na životnu sredinu, raznih projekata koji su mrtvo slovo na papiru, odnosa samog stanovništva prema sredini u kojoj živi, i da ne nabrajam, jer bi spisak bio zaista dugačak.
Sa druge strane upadljiva je nefunkcionalnost, kao i nekompetentnost institucija, netransparentnost odluka i finansija i korumpiranost koja čini ovo društvo teškim bolesnikom.
Jednom rečju, Srbija je država u kojoj se netransparentnim dogovorom mogu ostvariti često ishitreni i nepromišljeni projekti. Govoreći o projektu Jadar sa meštanima Gornjih Nedeljica, predsednik Srbije je rekao da „nemamo pravo da uništavamo živote većeg broja ljudi nego što je to bilo predviđeno prvobitnim planovima“, što najneposrednije pokazuje koliko je projekat Jadar nekritički i nepromišljeno odobren i prepušten Rio Tintu, da započne iseljavanje i ubeđivanje stanovništva lepo upakovanom propagandom i ponudama koje se ne odbijaju.
S druge strane, jasno je pokazano kakav je nedomaćinski odnose države prema životnoj sredini i prirodnim resursima, uključujući stanovništvo koje tamo živi i privređuje. Jednom rečju, sve je počelo traljavo kao što se inače radi kada nema jasnog uvida u tehnološki proces i njegove posledice, osim deklaracije da će sve biti po najsavremenijim standardima, što je opšte mesto u propagandnom portfoliju Rio Tinta. Skup u SANU je pokazao sve manjkavosti i nedorečenosti ovog projekta, posebno od onih aktera koje je angažovao Rio Tinto u izradi studije, koje se odnose na projekciju industrijsko-rudarskog procesa i postrojenja i odlagališta rudarske jalovine koja ostaje posle proizvodnje litijum-karbonata, kao i infrastrukture kompleksa, pozajmišta vode za proces itd. Angažovani stručnjaci sa Rudarsko-geološkog fakulteta i Instituta „Jaroslav Černi“ očekivano su odrešito dali zeleno svetlo za projekat izgradnje rudnika, dok su oni sa Biološkog i Šumarskog fakulteta, koji su procenjivali biodiverzitet i prirodne i ljudskom rukom stvorene i održavane vrednosti na površini rudnog ležišta, negativno ocenili ovaj projekat.
Srbija mora da prekine sa ovakvim nesmotrenim i površno procenjenim projektima i da se zamisli na koji način će se dalje razvijati. U svakom slučaju, praksa rasprodaje resursa i projektovanje neumerenih i predimenzioniranih projekata, što je na delu, trebalo bi da prestane. Razvojna šansa Srbije je da uredi i dovede u red mnogo toga u društvu. Za početak, jedna od sigurnih razvojnih šansi moglo bi da bude uređenje zapuštene životne sredine jer nas na tom planu čeka veliki i dugoročan posao, budući da sveprisutna nebriga traje veoma dugo. Bar da nam vazduh i vodotoci budu čistiji, a da se prestane sa besomučnom prenamenom poljoprivrednog i šumskog zemljišta u građevinsko i industrijsko.
Slučaj projektovanog rudnika u Jadru je paradigma ekološki i društveno neodgovornog ponašanja koji bi, ako bi se ostvario, bio dokaz da se sa starom praksom rasprodaje i upravljanja prirodnim resursima nastavlja na štetu skladnog i uravnoteženog života stanovništva koje na tom delu Srbije vekovima obitava i opstaje, u jednom lepom, pitomom i blagorodnom kraju. Zbog toga vrednost jadarskog kraja višestruko prevazilazi novac od litijum-karbonata, koji će ubirati Rio Tinto, a koji će posle eksploatacije, kao što obično biva, ostaviti pustoš.
Izvor : NIN
