Nikl se pozicionira kao ključni element u globalnom prelazu ka zelenoj energiji, ali njegova eksploatacija postavlja značajne ekološke izazove, što je nedavno naglašeno kontroverzama oko indonežanskog rudnika. Prema izveštaju Međunarodne finansijske korporacije Svetske banke, za postizanje globalnih ciljeva neto nulte emisije do 2050. godine potrebna su izuzetna povećanja godišnje proizvodnje nikla za 208% i bakra za 156% u odnosu na nivoe iz 2020. godine.
Međutim, ovaj ambiciozni cilj se suočava sa skepticizmom u pogledu izvodljivosti i održivosti. Generalni sekretar UN Antonio Gutereš je naglasio potrebu da se izbegne zamena jedne industrije koja šteti životnoj sredini drugom u potrazi za neto nultim emisijama.
EU zakonodavstvo, kao što je Direktiva o korporativnoj održivosti i dužnoj pažnji, nalaže da evropske kompanije od 2029. godine moraju pokazati ekološki i društveno odgovorne prakse kroz svoje lance snabdevanja. Ova direktiva odražava posvećenost Evrope održivosti i etičkom nabavljanju.
Nedavni događaji ističu ove principe. Nemački BASF i francuski Eramet su se povukli iz velikog projekta rafinerije nikla i kobalta u Indoneziji zbog zabrinutosti za uticaj na autohtone teritorije i lokalne ekosisteme. Projekat, koji se vrti oko rudnika nikla Veda Bej, najvećeg na svetu, bio je kritikovan zbog krčenja šuma i zagađenja uzrokovanog topljenjem na ugalj.
Kao odgovor na rastuće zabrinutosti, Evropska unija je usvojila Zakon o kritičnim sirovinama, identifikujući 34 kritična minerala esencijalna za zelenu tranziciju. Ovo zakonodavstvo olakšava partnerstva sa „prijateljskim trećim zemljama“ kako bi se osigurale održive prakse nabavljanja.
Međutim, izazovi ostaju. Kritičari tvrde da, iako EU kompanije mogu održavati više standarde zaštite životne sredine, globalna potražnja za sirovinama podstiče manje stroge prakse drugde. Ova dilema naglašava složenu međuzavisnost između ekoloških ciljeva i globalnih ekonomskih realnosti.
Indonezija, pod odlazećim predsednikom Džokom Vidodom, nastoji da iskoristi svoje resurse nikla kako bi postala globalni centar za proizvodnju baterija za električna vozila. Međutim, zemlja se suočava sa izazovima u prelasku na održive rudarske prakse, posebno sa prevlašću metoda visokoprivredne kiseline (HPAL) koje stvaraju toksični otpad.
Gledajući unapred, zainteresovane strane zagovaraju inovativna rešenja za ublažavanje uticaja na životnu sredinu, kao što su čistije tehnologije eksploatacije i poboljšani regulatorni okviri. Partnerstvo za sigurnost minerala indonežanske vlade sa EU i 14 drugih zemalja predstavlja korak ka usklađivanju eksploatacije resursa sa globalnim ciljevima održivosti.
Dok svet balansira između složenost snabdevanja resursima i očuvanja životne sredine, postizanje ravnoteže između ekonomskog razvoja i zaštite životne sredine ostaje od suštinskog značaja.
Izvor: miningwatch.news
