Evropska industrijska strategija za kritične sirovine sve češće se suočava sa pitanjem koje prevazilazi obezbeđivanje rudnih resursa. Iako se mineralni koncentrati mogu transportovati između tržišta, kapaciteti prerade i rafinisanja su nepokretna industrijska postrojenja sa dugim investicionim ciklusima. Razlike u cenama električne energije i troškovima povezanih emisija utiču na to gde će se razvijati nova postrojenja i da li će postojeća ostati konkurentna.
U fokusu su lanci snabdevanja za bakar, cink, olovo, nikl, litijum, grafit i retke zemlje. Za te sektore vrednost se ne završava na eksploataciji, jer prerada pretvara koncentrate i druge ulazne sirovine u proizvode traženog hemijskog sastava, čistoće i tehničkih specifikacija za industrijske kupce. Rafinerije istovremeno imaju ulogu u reciklaži, upravljanju nečistoćama, obezbeđivanju sledljivosti materijala i kontrole kvaliteta.
Posebno je relevantno to što deo finalnih proizvoda iz obojenih metala i kritičnih minerala nije obuhvaćen postojećim pravilima mehanizma za prilagođavanje ugljenika na granici. To otvara pitanje kako evropske rafinerije mogu da se takmiče sa proizvođačima iz inostranstva kada uvoz ne nosi ekvivalentnu graničnu naknadu za ugljenik. Posledice se ne odnose samo na pojedinačne fabrike, već na sposobnost regiona da zadrži industrijske kapacitete potrebne proizvođačima nizvodno.
U praksi, CBAM je usmeren na sektore i proizvode gde je procenjen rizik od „curenja ugljenika“, pri čemu su određene kategorije poput čelika i aluminijuma među onima koje su direktnije obuhvaćene. Za druge tokove prerade i proizvode od neferoznih metala pokrivenost nije ista, pa regulatorni okvir ne daje uvek jednaku ekonomsku signalizaciju tržištu. Time se povećava značaj pitanja konkurentnosti domaće prerade u odnosu na uvoz koji može imati drugačiji režim troškova ugljenika.
Energetska potrošnja je jedna od ključnih varijabli koja određuje marginu kod operacija prerade. Električne peći, elektroliza ili elektrolitičko izdvajanje, procesi zasnovani na elektrolizi, kao i faze mlevenja, separacije i tretmani na visokim temperaturama zavise od nabavke električne energije. U takvim uslovima struktura troškova može biti presudna čak i kada postrojenje ispunjava zahteve zaštite životne sredine.
Evropski projekti mogu smanjiti izloženost kroz ugovore o kupovini električne energije iz obnovljivih izvora, sopstvenu proizvodnju ili kombinaciju sa skladištenjem energije. Dodatno, elektrifikacija procesa predstavlja put ka smanjenju zavisnosti od određenih energetskih režima, ali zahteva dodatna ulaganja i odgovarajuću infrastrukturu. U mnogim slučajevima potrebne su dugoročne ugovorne obaveze koje utiču na finansijski profil projekta.
Konkurencija iz inostranstva može imati drugačije uslove nabavke energije i drugačije obaveze povezane sa ugljenikom. Kada uvoz nije obuhvaćen CBAM-om, evropski prerađivači mogu biti pod dodatnim pritiskom čak i ako su njihove emisije usklađene sa pravilima EU. U takvoj situaciji razlika u troškovima može preusmeriti investicije ka regionima sa nižim ukupnim troškovima proizvodnje.
Promena lokacije ulaganja ima širi industrijski efekat jer prerada određuje koliko industrijske vrednosti ostaje u Evropi nakon eksploatacije sirovina. Ako se investicije pomere ka geografijama sa povoljnijim energetskim uslovima, region može izgubiti kapacitete koji podržavaju proizvodnju nizvodno. To je posebno osetljivo za materijale koji su strateški važni za tehnološki razvoj i energetsku tranziciju.
Regulatorna proširenja CBAM-a nisu automatski rešenje za svaku vrstu aktivnosti prerade. Obuhvat mehanizma je dizajniran oko specifičnih proizvoda i procenjenih rizika od curenja ugljenika, pa bi šire pokrivanje zahtevalo jasnu regulatornu opravdanost. U međuvremenu, postoje instrumenti koji mogu direktnije uticati na ekonomiku projekata prerade bez promene opsega graničnih pravila.
Među mogućim merama koje se pominju kao relevantne za poboljšanje finansijske održivosti su zahtevi vezani za reciklažu, strateška nabavka sirovina i dugoročni ugovori o otkupu. Takođe se navode investicione subvencije i ubrzanje procedura izdavanja dozvola kao faktori koji mogu skratiti vreme do realizacije postrojenja. Takvi mehanizmi su posebno značajni kada projekti moraju da obezbede stabilan dotok ulaznih sirovina i pouzdano tržište za rafinisane proizvode.
Ipak, tamo gde određena aktivnost prerade nosi troškove kroz EU ETS, a istovremeno postoji dokaziva konkurencija od uvoza sa intenzivnijim emisijama, odsustvo ekvivalentnog graničnog prilagođavanja može postati sve važnije pitanje politike. Balansiranje ciljeva dekarbonizacije sa konkurentnošću proizvođača koji zavise od uvoza metala i minerala ostaje centralna tačka razmatranja. U tom kontekstu regulatorni dizajn utiče na to kako tržište raspoređuje kapital između različitih geografija proizvodnje.
Za zajmodavce i investitore procena projekata prerade sve više traži širu analizu od same procene rezervi ruda, projektovanog kapaciteta i kretanja cena robe. Finansijski modeli moraju da uključe volatilnost cena električne energije, izloženost EU ETS-u i konkurentski položaj prema uvoznim proizvodima. Dodatno se razmatraju zahtevi kupaca u pogledu ugljeničnog otiska materijala i mogućnost promena trgovinskih pravila tokom životnog veka postrojenja.
Dugoročni ugovori o snabdevanju energijom i aranžmani o otkupu mogu smanjiti nesigurnost, ali ne uklanjaju rizike povezane sa promenama pravila trgovine ili pomeranjima međunarodnih troškovnih struktura. To je naročito relevantno za projekte koji se vezuju za bakar, nikl, cink, litijum i druge materijale koje Evropa tretira kao ključne za industrijski i tehnološki razvoj. U takvim slučajevima vrednost postaje vezana ne samo za količine već i za komercijalni značaj sledljivih materijala sa nižim emisijama.
Izazov kritičnih minerala u Evropi stoga nije ograničen na obezbeđivanje pristupa ležištima. Dugoročna konkurentnost lanaca snabdevanja zavisi od toga da li domaće rafinerije mogu ekonomski da rade uz ispunjavanje ekoloških zahteva i da ostanu konkurentne prema međunarodnim dobavljačima. Rudnik može osigurati ulaznu sirovinu, ali rafinerija određuje koliki deo industrijske vrednosti ostaje u regionu nakon prerade.
