Evropska unija je nakon gotovo godinu dana razmatranja postigla privremeni dogovor o sprovođenju Critical Raw Materials Act (CRMA), politike koja treba da smanji oslanjanje na uvoz sirovina koje se smatraju strateškim za nove tehnologije. Okvir je usmeren na minerale relevantne za energetsku tranziciju i transport, uključujući materijale koji se koriste u sistemima obnovljive energije i električnim vozilima. U praksi, CRMA je zamišljen kao regulatorni mehanizam koji istovremeno tretira obezbeđivanje snabdevanja, kružnost i tehnološku efikasnost resursa.
U pozadini dogovora nalazi se rastuća trka globalnih aktera za stabilnim lancima snabdevanja mineralima. EU procenjuje da bi usvajanje CRMA moglo povećati i diverzifikovati regionalni pristup kritičnim sirovinama. Paralelno, politika treba da ojača kružnost kroz reciklažu i podrži istraživanje i inovacije u oblasti efikasnosti resursa i supstitucije materijala.
CRMA eksplicitno cilja obezbeđivanje lanaca za kobalt, bakar, litijum, grafit i druge minerale povezane sa tranzicionim tehnologijama. Jedan od ključnih strateških motiva je smanjenje zavisnosti od pojedinih zemalja dobavljača, posebno Kine. Time se regulatorni okvir postavlja kao instrument za upravljanje rizicima snabdevanja u segmentu koji je usko vezan za industrijsku proizvodnju i energetsku infrastrukturu.
Privremeni dogovor uključuje i promene u delu koji se odnosi na reciklirane izvore. U pregovorima je cilj recikliranog porekla podignut na 25%, uz ocenu da je taj nivo bliži onome što je tehnički moguće, prema Univerzitetu za tehnologiju u Sidneju. Ovaj element je važan jer direktno utiče na to kako se meri doprinos kružnoj ekonomiji u lancima kritičnih sirovina.
U analitičkom smislu, povećanje udela recikliranih izvora može uticati na planiranje kapaciteta prerade otpada i povratnih tokova materijala u regionu. Takođe, postavlja merila koja mogu usmeravati nabavku i industrijske tokove ka većem korišćenju sekundarnih sirovina. Međutim, način na koji se ta merila sprovode zavisi od regulatorne preciznosti i mehanizama provere.
S druge strane, privremeni CRMA naišao je na kritike koje se odnose na usklađenost sa standardima ljudskih prava. Navodi se da politika odstupa od principa UN Deklaracije o pravima domorodačkih naroda i međunarodnih standarda o ljudskim pravima. Ključna primedba je da ne postoji obaveza Free, Prior and Informed Consent (FPIC) iz EU članica ili iz regiona koji obezbeđuju sirovine.
Umesto FPIC-a, CRMA predviđa konsultacije koje su opisane kao mehanizam bez mogućnosti da domorodačke zajednice odlučuju o projektima koji mogu uticati na njihov život i zemljište. U kontekstu rudarskih dozvola, ova razlika između konsultacija i saglasnosti može promeniti dinamiku odnosa između investitora, lokalnih zajednica i nadležnih organa. To je relevantno posebno tamo gde su projekti povezani sa eksploatacijom resursa na lokacijama od posebnog društvenog značaja.
Dodatna sporna tačka odnosi se na ubrzavanje postupaka izdavanja dozvola za projekte eksploatacije. Kritičari navode da takvo pojednostavljenje smanjuje javno učešće, obim konsultacija i mogućnost dobijanja društvene saglasnosti zajednica. U praksi, kako je već viđeno u drugim slučajevima, “rubber stamp” pristupi mogu dovesti do protesta i dugotrajnih sporova pred sudovima.
Privremeni okvir takođe stavlja značajan naglasak na dobrovoljnu sertifikaciju kao alat za usklađenost. Ovakav pristup otvara prostor za kontrolu industrije nad sistemima sertifikacije, što može uticati na kredibilitet procena društvenih i ekoloških performansi. Kritika ide dalje: bez strožih zahteva za sertifikacione šeme postoji rizik da bi se legitimisali šabloni “zelenog pranja” slični onima povezanim sa Sustainable Forestry Initiative.
U tom smislu, odsustvo mehanizama koji bi omogućili značajno višesektorsko učešće zajednica i nedostatak obavezujućih pravila sertifikacije predstavljaju tačke koje bi mogle uticati na kvalitet implementacije CRMA. Kritičari navode da bi takve praznine mogle učvrstiti prakse eksploatacije i produbljivati lance snabdevanja koji nose rizike po ljudska prava. Za donosioce odluka to znači da regulatorni dizajn nije samo pitanje brzine dozvola već i načina verifikacije standarda.
Pitanje uticaja industrijskih aktera na oblikovanje politike takođe se pojavljuje u iznetim podacima o lobiranju. Organizacija Friends of the Earth Europe navodi da su rudarske kompanije, kompanije koje koriste metale i minerale i njihove lobističke grupe potrošile više od 21 milion evra godišnje kako bi zastupale svoje interese. Prema istim navodima, organizovale su događaje i održale gotovo 1.000 sastanaka sa visokim donosiocima odluka od decembra 2014. godine.
Kontekst tih aktivnosti povezuje se sa činjenicom da privremeni dogovor uključuje elemente ubrzanih procedura i slabijih standarda prema kritikama upućenim zakonodavstvu EU. U poređenju sa američkim pristupom tranziciji ka obnovljivoj energiji i transportu kroz nove zakone koji ubrzavaju prelaz na električna vozila, EU okvir dobija dodatnu dimenziju jer se odnosi na regionalnu politiku minerala. Time se otvara pitanje kako će standardi rudarske prakse biti postavljeni unutar EU i kroz nabavke iz drugih delova sveta.
Iako su ciljevi politike usmereni ka smanjenju zavisnosti od “prljavih” ekstraktivnih industrija u širem narativu energetske tranzicije, fokus ostaje na tome kako će CRMA operacionalizovati kriterijume kroz dozvole i sertifikaciju. Kritičari ističu da tranzicija ne može biti zasnovana isključivo na količinama sirovina bez adekvatnog upravljanja društvenim posledicama projekata. U tom okviru pominje se potreba za preciznijim definisanjem obaveznih standarda.
Kao odgovor na identifikovane slabosti, iznose se zahtevi da FPIC bude “nepregovarački” benchmark u CRMA okviru. Takođe se traži jačanje modela odozdo naviše kroz učešće zajednica, konsultacije i saglasnost kao mehanizam kojim se zajednice stavljaju u centar odlučivanja o projektima koji utiču na njihov životni prostor. U delu vezanom za sertifikaciju predlaže se uspostavljanje viših standarda uz model su-upravljanja sa civilnim društvom.
Pominje se Initiative for Responsible Mining Assurance (IRMA), čiji je Earthworks naveden kao član odbora. IRMA sprovodi trećinsku procenu rudarskih lokacija industrijskog obima za sve vrste izkopanih materijala, a opisuje se kao inicijativa vođena privatnim sektorom uz uključivanje lokalnih zajednica, civilnog društva i radnika. Posebno se ističe da IRMA ima “najobuhvatniji” standard za rudarenje među širim skupom kriterijuma treće strane.
Zbog toga se predlaže da EU oslanjanjem na nezavisne revizorske organizacije obezbedi transparentnost učinka i stvarno višestakeholdersko upravljanje u kojem glasovi direktno pogođenih aktera dobijaju prioritet. U kontekstu kritičnih sirovina to bi moglo uticati na način procene rizika dobavljača i pouzdanost informacija koje ulaze u lance snabdevanja materijalima poput kobalta, litijuma ili grafita.
Konačno, navodi se potreba za strateškim partnerstvima sa zemljama bogatim resursima u Globalnom jugu radi uravnoteženog pristupa razvoju lokalnih zajednica. Kao primeri zemalja koje privlače velika rudarska ulaganja pominju se Argentina, Čile, Demokratska Republika Kongo i Indonezija. U tom okviru pominje se koordinisano praćenje lanaca snabdevanja radi ublažavanja rizika uz insistiranje da jednak značaj bude dat održivom lokalnom razvoju zemalja porekla.
U energetskom smislu, rasprava o CRMA smešta se u širi proces faznog ukidanja fosilnih goriva radi ublažavanja klimatskih uticaja. Pitanje koje ostaje operativno relevantno jeste kako će energetska tranzicija biti povezana sa rudarskim praksama kroz dozvole, sertifikaciju i upravljanje društvenim posledicama projekata duž lanca vrednosti kritičnih minerala. Privremeni dogovor tako postavlja okvir koji će zahtevati preciznu implementaciju kako bi ciljevi snabdevanja bili usklađeni sa standardima zaštite ljudskih prava, biodiverziteta i vodenih resursa.
