Rast potražnje za bakrom i drugim kritičnim mineralima, ključnim za tehnologije čiste energije, ubrzao je industrijsku i regulatornu trku za sirovinama. U tom kontekstu, sve veći deo evropskih politika nastoji da smanji zavisnost od ograničenog broja zemalja koje dominiraju rudarstvom i preradom. Istovremeno, slučajevi zagađenja i sporovi oko uticaja na lokalne zajednice ponovo stavljaju pitanje kako se standardi održivosti sprovode u praksi.
Dok je proizvodnja i prerada koncentrisana, geopolitički rizici su postali vidljiviji nakon rata u Ukrajini. Kina učestvuje sa više od 70% u rudarenju retkih zemnih metala i sa oko 50% u svetskoj preradi prirodnog grafita, kobalta, litijuma i mangana. Takva struktura lanca snabdevanja pojačava pritisak na EU da obezbedi alternativne izvore i kapacitete, uz istovremeno upravljanje društvenim i ekološkim posledicama.
Evropska komisija je u martu najavila Zakon o kritičnim sirovinama kao odgovor na postojeće zavisnosti EU. Plan je usmeren na smanjenje oslanjanja kroz partnerstva sa zemljama bogatim resursima i kroz strateške projekte za rudarenje, preradu i reciklažu kritičnih minerala. U istom paketu razmatra se i Net-Zero Industry Act, koji se pozicionira kao evropski odgovor na američki Inflation Reduction Act, uključujući obavezu povećanja domaće ponude kritičnih minerala.
U međunarodnoj areni, fokus na kritične minerale dobija institucionalnu težinu. Međunarodna agencija za energetiku održala je prvi globalni samit o kritičnim mineralima i njihovoj ulozi u zelenoj tranziciji ranije ove godine. Generalni sekretar UN António Guterres je na COP28 ukazao na način da se odgovori na rastuću potražnju za bakrom, litijumom, kobaltom i drugim sirovinama.
Rudarska industrija se pritom vodi kao sektor visokog rizika za ljudska prava, što dodatno komplikuje napore da se obezbede stabilni tokovi materijala. U takvim okolnostima, evropski lideri se suočavaju sa izazovom da usklade cilj obezbeđivanja sirovina sa zahtevima za zaštitu zajednica i okoline. Guterres je naglasio da vađenje kritičnih minerala mora biti sprovedeno na održiv, pravedan i pravičan način kako bi se izbeglo ponavljanje „grešaka iz prošlosti“.
Jedan od primera koji se vraća u javnu raspravu vezan je za operacije kompanije Glencore u Peruu. Glencore više od deset godina eksploatiše bakar u provinciji Espinar kroz svoje poslovanje Antapaccay. Tokom tog perioda dokumentovan je prisustvo toksičnih metala u lokalnom okruženju i kod stanovništva. Tek nedavno je peruanska vlada priznala postojanje uzročno-posledične veze između Antapaccay operacija i zagađenja u Espinaru.
Kompanija Glencore još nije napravila korektivne korake prema pogođenim domorodačkim zajednicama, prema navodima iz javnog prostora. Ovaj slučaj postavlja praktično pitanje kako se standardi procene rizika prevode u obaveze operatera kada se uticaji pokažu nakon dužeg perioda rada. Ujedno pokazuje koliko su kašnjenja u zvaničnom priznavanju problema relevantna za upravljanje reputacionim, pravnim i regulatornim rizicima.
Na nivou politike održivosti najavljene su inicijative koje uključuju vlade, industriju i civilno društvo. Guterres je najavio formiranje novog panela koji bi trebalo da izradi dobrovoljne smernice za ekstraktivne industrije. Sličan okvir nastoji da podigne ESG standarde kroz Minerals Security Partnership, savez bogatih država usmeren na unapređenje ekoloških, socijalnih i upravljačkih kriterijuma u sektoru minerala.
Ipak, dobrovoljni pristupi ne rešavaju automatski problem nadzora usklađenosti sa pravilima održivosti. Predloženi mehanizmi EU oslanjaju se na partnerstva i strateške projekte, ali brzina implementacije može dovesti do povratka starim praksama. Dodatno, praćenje poštovanja standarda ljudskih prava i zaštite životne sredine trebalo bi da bude povereno privatnim sertifikacionim telima barem za projekte van EU.
Sertifikacioni sistemi su već ranije dovođeni u pitanje zbog slabih rezultata u zaštiti ljudi i okoline. Navedeno je da je nemačka sertifikaciona kuća TÜV SÜD potvrdila bezbednost brane kod Brumadinha u Brazilu samo nekoliko meseci pre njenog pucanja, pri čemu je poginulo nekoliko stotina ljudi. U drugom primeru, rudnik dobavljača kobalta povezanog sa BMW-om u Maroku bio je sertifikovan kroz Responsible Minerals Initiative, ali je kasnije utvrđeno da ispušta velike količine arsena u obližnje vodotokove.
U tom smislu, EU razmatra jače alate za sprečavanje štetnih praksi duž lanaca snabdevanja. Predložena Supply Chain Due Diligence Directive trebalo bi da obaveže kompanije da spreče nepovoljne prakse po životnu sredinu i ljudska prava u svojim lancima snabdevanja. Posebno se ističe da bi primena trebalo da obuhvati i finansijske institucije s obzirom na njihovu važnost u sektoru sirovina.
Paralelno se pominje potreba aktivnijeg angažmana EU u pregovorima o UN Binding Treaty on Business and Human Rights. Cilj bi bio sprečavanje situacija poput one koje su povezane sa Espinarom, gde su uticaji na lokalne zajednice predmet spora između pogođenih stanovnika i operatera. Takav pristup bi trebalo da utiče na to kako multinacionalne kompanije odgovaraju kada dođe do štete po okolinu ili ljude.
Pored pitanja proizvodnje i nadzora, deo rasprave odnosi se na strukturu potražnje za materijalima poput bakra i gvožđa. Industrija automobila koristi velike količine kritičnih minerala, dok su kao glavni pokretači potražnje u Nemačkoj navedeni građevinski sektor i transport umesto same energetske tranzicije. To otvara prostor za politiku koja cilja efikasniju potrošnje energije kroz javni prevoz, manje vozila i baterije te jaču cirkularnu ekonomiju.
U isto vreme, preporuke IPCC-a o smanjenju potrošnje materijala radi ublažavanja globalnog zagrevanja gube se u ubrzanju ka obnovljivim izvorima energije. Razlog leži u tome što vađenje i prerada kritičnih minerala zahtevaju velike količine vode i generišu zagađenje životne sredine. Prema OECD-u, sedam metala — gvožđe, aluminijum, bakar, cink, olovo, nikl i mangan — odgovorni su za 7% globalnih emisija gasova sa efektom staklene bašte.
Kombinovanje regulative koja jača due diligence mehanizme sa merama koje smanjuju potražnju moglo bi istovremeno uticati na smanjenje ekoloških šteta i rizika po ljudska prava. U fokusu ostaje sposobnost EU da obezbedi nezavisniji lanac snabdevanja bez oslanjanja isključivo na modele sertifikacije koji su već pokazali slabosti. Na kraju procesa ostaje ključna veza između industrijskih odluka o eksploataciji i načina na koji se standardi sprovode kroz zakonske obaveze duž celog lanca vrednosti.
