Najnovije rasprave o prisustvu kompanije Rio Tinto u Srbiji ponovo su otvorile pitanje pravnog okvira za istraživanje i eksploataciju, kao i finansijskih posledica eventualnih promena postojećih aranžmana. U javnom diskursu pojavile su se spekulacije o odlasku kompanije, ali je premijerka Ana Brnabić iznela stav da Rio Tinto nije napustio zemlju. Razlog, kako je navela, leži u činjenici da kompanija poseduje značajne površine zemljišta u Srbiji.
Brnabić je istakla da se zemljište koje kompanija drži ne može oduzeti bez posledica po pravnu sigurnost. U tom kontekstu upozorila je da bi svako oduzimanje predstavljalo korak ka nacionalizaciji, što bi, prema njenim rečima, narušilo pravnu izvesnost za investitore i kompanije. Dodala je i da očekuje da nova vlada neće pokušati takve poteze.
Premijerka je navela da su lokalni stanovnici u delu Srbije dobrovoljno prodali zemljište Rio Tintu. Naglasila je da nijedan deo zemljišta u vlasništvu kompanije nije rezultat eksproprijacije, već da su dogovorene isplate usledile nakon prodaje. Time je postavila osnovu za tumačenje odnosa države i nosioca prava na resurse kroz prizmu imovinsko-pravnih činjenica.
U objašnjenju regulatornog konteksta, Brnabić je povezala dolazak Rio Tinta sa periodom neposredno pre 2004. godine, kada su promenjeni rudarski zakoni. Prema njenom obrazloženju, izmena propisa dovela je do toga da nosilac istraživačkih prava automatski dobija i eksploataciona prava. Ona je dodala da Rio Tinto sada može pokrenuti postupke protiv Srbije na osnovu tog pravnog osnova.
Ovakav okvir ima direktan uticaj na pregovaračku poziciju države u slučaju promene ili prekida postojećih aranžmana. Predsednik Republičkog zavoda za statistiku Miladin Kovačević naveo je da postoje dve opcije u vezi sa ugovorom: raskid ili obnova. Prema njegovoj proceni, raskid bi državu koštao najmanje pola milijarde evra.
Kovačević je istovremeno ukazao na alternativu koja podrazumeva nastavak kroz obnovu kao način stvaranja snažnijeg pokretača rasta. Takva formulacija implicira da se trošak raskida posmatra kao faktor koji utiče na odluke državnih organa, posebno kada se razmatraju pravne i budžetske posledice. U praksi, izbor između raskida i obnove menja dinamiku upravljanja rizikom za javne finansije.
Brnabić je dodatno precizirala da ne postoji ugovor „kao takav“, već da kompanija poseduje dozvolu za istraživanje koja se ne može dodeliti drugome osim ako Rio Tinto ne odustane od njenog korišćenja. Time je razdvojila pitanje formalnog ugovora od statusa dozvole kao samostalnog pravnog instrumenta. Njena argumentacija se oslanja na to kako su raniji propisi postavili trajanje prava.
Premijerka je navela da je prvi istraživački permit izdat 2004. godine, a zatim su izmenama zakona istraživačka prava produžena do 2012. godine. Dodala je da je prethodna vlast „gurnula državu“ u taj pravni režim kroz zakonodavne promene koje su produžile trajanje prava. U tom okviru, dozvola ostaje vezana za nosioca prava sve dok on ne odluči drugačije.
Za razumevanje operativne relevantnosti ovih pitanja ključno je to što status dozvole određuje ko može nastaviti aktivnosti istraživanja i pod kojim uslovima država može intervenisati. Istovremeno, procena troška raskida od najmanje 500 miliona evra predstavlja merljiv finansijski parametar koji ulazi u razmatranje opcija države. Kombinacija imovinsko-pravnih tvrdnji o zemljištu i regulatornih detalja o dozvoli oblikuje sliku pravnog položaja Rio Tinta u Srbiji.
