Potražnja za bakrom i drugim kritičnim mineralima za tehnologije čiste energije ubrzava se, dok je geografska koncentracija rudarenja i prerade i dalje izrazito neravnomerna. U praksi, mali broj zemalja nosi najveći deo proizvodnih i procesnih kapaciteta, što povećava operativne rizike za lance snabdevanja u Evropi. Istovremeno, sve veća pažnja javnosti i regulatora usmerena je na posledice eksploatacije po lokalne zajednice i životnu sredinu.
U Peruu, rudarska operacija kompanije Glencore u provinciji Espinar, kroz Antapaccay, traje više od deset godina. Tokom tog perioda dokumentovani su prisustvo toksičnih metala u lokalnom okruženju i uticaj na stanovništvo. Tek nedavno je peruanska vlada priznala uzročno-posledičnu vezu između rada postrojenja Antapaccay i zagađenja u Espinaru. Kompanija do sada nije napravila kompenzacije ili sporazume sa pogođenim domorodačkim zajednicama.
Ovaj slučaj se uklapa u širu sliku u kojoj se industrija kritičnih sirovina suočava sa reputacionim i regulatornim rizicima, posebno kada su u pitanju ljudska prava i ekološki standardi. Rudarska industrija je u UN klasifikaciji svrstana kao sektor visokog rizika po ljudska prava, što dodatno pojačava zahtev za merljivim mehanizmima kontrole. Evropski kreatori politika istovremeno nastoje da obezbede pristup sirovinama, što otvara pitanje kako se usklađuju ciljevi bezbednosti snabdevanja sa standardima zaštite.
Koncentracija proizvodnje dodatno komplikuje planiranje. Kina učestvuje sa više od 70% u rudarenju retkih zemalja i sa oko 50% u svetskoj preradi prirodnog grafita, kobalta, litijuma i mangana. Nakon rata u Ukrajini, deo evropskih institucija i privrede sve je osetljiviji na zavisnost od jedne zemlje za ključne materijale. U tom kontekstu, regulatorni odgovor EU dobija prioritet jer se lanac vrednosti ne može brzo preusmeriti bez novih kapaciteta.
Evropska komisija je u martu najavila Critical Raw Materials Act kao odgovor na rastuće zabrinutosti oko zavisnosti. U najavi je navedeno da je cilj smanjenje trenutnih zavisnosti EU od kritičnih sirovina, uz povezivanje sa širim industrijskim planovima. Paralelno se razmatra Net-Zero Industry Act kao deo paketa koji treba da podrži domaću proizvodnju i kapacitete potrebne za energetsku tranziciju. Ovi potezi se takođe posmatraju kao odgovor na Inflation Reduction Act u SAD-u, koji uključuje obavezu povećanja domaćeg snabdevanja kritičnim mineralima.
Na globalnom nivou, tema kritičnih minerala dobija institucionalnu težinu kroz energetske i klimatske forume. Međunarodna agencija za energiju održala je prvi globalni samit o kritičnim mineralima i njihovoj ulozi u zelenoj tranziciji ranije ove godine. Generalni sekretar UN António Guterres je na COP28 usmerio fokus na načine da se odgovori na rastuću potražnju za bakrom, litijumom, kobaltom i drugim mineralima. U istom obraćanju naglašeno je da eksploatacija mora biti sprovedena na održiv, pravedan i pravičan način kako bi se izbeglo ponavljanje „grešaka iz prošlosti“.
Guterres je najavio formiranje novog panela koji okuplja predstavnike vlada, industrije i civilnog društva radi izrade dobrovoljnih smernica za ekstraktivne delatnosti. Sličan okvir postoji kroz Minerals Security Partnership, savez bogatih vlada usmeren na unapređenje ESG standarda u globalnom sektoru minerala. Ipak, takvi mehanizmi ne rešavaju automatski pitanje primene standarda na terenu kada su sistemi kontrole ograničeni ili fragmentirani. U praksi, brzina implementacije može povećati rizik povratka starim obrascima rada ako nadzor ostane nedovoljno precizan.
Jedna od ključnih tačaka sporenja odnosi se na način provere usklađenosti sa pravilima o ljudskim pravima i životnoj sredini. U okviru EU pristupa predviđa se da nadzor bude poveren privatnim sertifikacionim telima, barem za projekte van Unije. Takav model već je pokazao slabosti u zaštiti ljudskih prava i ekoloških parametara u rudarskom sektoru i lancima sirovina. Nemačka sertifikaciona kompanija TÜV SÜD potvrdila je bezbednost brane kod Brumadinja u Brazilu samo nekoliko meseci pre njenog pucanja, pri čemu je poginulo stotine ljudi.
Drugi primer odnosi se na rudnik iz Maroka kojim upravlja dobavljač kobalta povezan sa BMW-om. Rudnik je bio sertifikovan kroz Responsible Minerals Initiative pre nego što su naknadno utvrđena velika ispuštanja arsena u obližnje vodene tokove. Ovi slučajevi ukazuju da sertifikacija sama po sebi ne garantuje sprečavanje štete kada su kriterijumi procene ili praćenja nedovoljno strogi ili neadekvatno primenjeni. Za evropske politike to znači da regulatorni dizajn mora preciznije povezati obaveze duž celog lanca vrednosti sa dokazivim rezultatima.
U tom smislu, predložena Supply Chain Due Diligence Directive dobija centralnu ulogu jer bi kompanije trebalo da sprečavaju štetne prakse po životnu sredinu i ljudska prava u svojim lancima snabdevanja. Posebna dimenzija koja se pominje jeste da bi direktiva trebalo da obuhvati i finansijske institucije zbog njihove važnosti u finansiranju sirovinskog sektora. Pored toga, EU treba aktivno da učestvuje u pregovorima o UN Binding Treaty on Business and Human Rights kako bi se smanjila mogućnost da multinacionalne kompanije nanose štetu zajednicama i ekosistemima bez posledica.
Paralelno sa regulacijom odgovornosti duž lanca snabdevanja, raste potreba da se razjasni šta realno pokreće potražnju za materijalima poput bakra i gvožđa. U tekstu se navodi da automobilska industrija koristi velike količine kritičnih minerala, ali da su u Nemačkoj glavni pokretači potražnje građevinski i transportni sektor umesto same energetske tranzicije. To otvara prostor za drugačiji pristup planiranju potrošnje resursa kroz efikasniju javnu infrastrukturu i promene u veličini vozila i baterija. Takođe se naglašava značaj cirkularne ekonomije kao mehanizma koji utiče na količine potrebnih sirovina.
Preporuke o smanjenju potrošnje materijala pojavljuju se i u klimatskim analizama kroz preporuke Međuvladinog panela o klimatskim promenama o ublažavanju globalnog zagrevanja smanjenjem materijalne potrošnje. Ipak, poruka o smanjenju potrošnje izgubljena je u ubrzanju ka obnovljivim izvorima energije kada su prioriteti često bili vezani za brzinu zamene tehnologija. U energetskom smislu to ima direktnu vezu sa činjenicom da vađenje i prerada kritičnih minerala zahtevaju velike količine vode i stvaraju zagađenje životne sredine. Time se pitanje potražnje vraća kao regulatorni parametar jednako važan kao pitanje novih kapaciteta.
U emisijskom profilu metali imaju značajan udio: sedam metala—gvožđe, aluminijum, bakar, cink, olovo, nikl i mangan—odgovorni su za 7% globalnih emisija gasova staklene bašte prema OECD-u. Ovaj podatak stavlja dodatni teret na industriju koja istovremeno treba da poveća snabdevanje materijalima za energetsku tranziciju i da smanji ekološki otisak procesa proizvodnje. EU pristup koji kombinuje smanjenje potražnje sa strožim zahtevima due diligence trebalo bi da doprinese sprečavanju štete po životnu sredinu i ljudska prava uz jačanje otpornosti bloka kroz nezavisnije lance snabdevanja.
