Evropska unija pojačava regulatorni okvir za kritične sirovine kroz akt koji povezuje sigurnost snabdevanja primarnim materijalima s integracijom prakse kružne ekonomije. Poenta je da se smanji zavisnost od globalnih dobavljača, posebno u segmentima gde EU nema dovoljno vlastite rudarske proizvodnje i prerade primarnih kritičnih sirovina. U tom kontekstu, akt postavlja i kvantitativne ciljeve i obaveze za države članice, uz vremenski okvir za implementaciju nacionalnih programa.
Sigurnost snabdevanja je centralni cilj, jer je EU trenutno u velikoj meri oslonjena na uvoz kritičnih sirovina iz trećih zemalja. U litijumu, na primer, Čile i Australija zajedno obezbeđuju oko 77% globalnog snabdevanja. Takva koncentracija dobavljača predstavlja operativni rizik za industrije koje zavise od stabilnih tokova materijala.
U retkim zemnim elementima (REE) zavisnost je još izraženija po strukturi ponude. Prema podacima relevantnim za uvoz u EU, 85% lakih retkih zemnih elemenata (LREE) i 100% teških retkih zemnih elemenata (HREE) trenutno se uvozi iz Kine. Ovaj raspored pokazuje da rizik nije samo geografski, već i tehnološki i strukturni, jer se određeni segmenti tržišta praktično oslanjaju na jednog dominantnog dobavljača.
Zbog toga EU strategije usmeravaju fokus na razvoj vlastite rudarske proizvodnje, prerade i diverzifikaciju izvora sirovina. U praksi, to znači da se prioritet daje povećanju kapaciteta duž lanca vrednosti, od ekstrakcije do obrade, kao i širem spektru nabavki kako bi se smanjila izloženost pojedinačnim zemljama ili rutama snabdevanja. Za regionalne aktere to je signal da će kriterijumi nabavke i usklađenost sa pravilima o kružnosti postajati sve važniji u narednim ciklusima planiranja.
Akt uvodi kružni cilj na nivou EU prvi put, čime se reciklirani materijali pozicioniraju kao formalni deo strukture potrošnje kritičnih sirovina. Prema nacrtu zakonodavstva, najmanje 15% godišnje potrošnje kritičnih sirovina u EU treba da dolazi iz recikliranih materijala do 2030. godine. Time se reciklaža tretira kao instrument sigurnosti snabdevanja, a ne samo kao element upravljanja otpadom.
Države članice dobijaju rok od tri godine da usvoje i implementiraju nacionalne programe povezane s kružnošću. Ovaj vremenski okvir je ključan za usklađivanje regulatornih planova na nacionalnom nivou, uključujući način prikupljanja podataka o tokovima otpada i sekundarnim materijalima. Razlike u brzini pripreme programa mogu uticati na tempo prelaska ka kružnim modelima u pojedinim državama.
Nacionalni programi treba da obuhvate više operativnih pravaca koji direktno utiču na dostupnost sekundarnih kritičnih sirovina. Jedan od prioriteta je povećanje prikupljanja otpada sa visokim potencijalom oporavka kritičnih sirovina. Drugi pravac odnosi se na povećanje ponovne upotrebe proizvoda i komponenti, čime se smanjuje količina materijala koja završava kao otpad bez mogućnosti povratka vrednosti.
Programi takođe predviđaju šire korišćenje sekundarnih kritičnih sirovina i podizanje tehnološke zrelosti procesa reciklaže. U tom okviru se naglašava potreba za promovisanje efikasnosti materijala i supstitucije tamo gde je to tehnološki opravdano. Dodatno, akt uključuje element razvoja radne snage kroz obezbeđivanje veština potrebnih za rad u sistemima reciklaže i upravljanja tokovima materijala.
Istovremeno, cilj od 15% ocenjuje se kao široko postavljen bez detaljne mape puta do 2030. godine. Kako zrelost strategija kružne ekonomije varira među državama članicama, uspeh nacionalnih programa verovatno neće biti jednako brz ni jednako dubok. To može dovesti do sporijeg prelaza ka kružnosti u državama koje pristupaju konzervativnije, dok druge mogu brže prebaciti fokus na sekundarne izvore.
Za industrijske lance koji koriste kritične sirovine, kombinacija ciljeva sigurnosti snabdevanja i kružne obaveze menja način planiranja nabavki i upravljanja ulaznim materijalima. Udeo recikliranih materijala postaje merljiv parametar potrošnje do kraja decenije, dok istovremeno ostaje imperativ diverzifikacije izvora primarnih sirovina zbog koncentracije globalne proizvodnje. U takvom regulatornom okruženju, sposobnost da se obezbede sekundarni tokovi sa visokim potencijalom oporavka dobija stratešku relevantnost.
Akt time postavlja okvir koji povezuje rudarski segment, preradu i reciklažu kroz zajedničke ciljeve na nivou EU i obavezu nacionalne implementacije u roku od tri godine. Udeo reciklata od najmanje 15% do 2030 predstavlja kvantitativnu referencu koja može uticati na industrijske standarde i tokove materijala kroz evropsku ekonomiju. Istovremeno, podaci o koncentraciji globalnog snabdevanja litijumom i REE naglašavaju razloge zbog kojih EU paralelno gradi kapacitete za domaću proizvodnju i širi spektar izvora.
