Evropska unija ubrzava napore da smanji oslanjanje na jedinstvenog dominantnog dobavljača kritičnih sirovina, posebno u segmentu rijetkih metala. U fokusu su materijali poput litijuma i metala iz grupe retkih zemalja, koji su ključni za digitalne tehnologije, bezbednost i energetsku tranziciju. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen je u obraćanju o stanju Unije 2022. godine naglasila rastući strateški značaj ovih resursa. Time je dodatno pojačana potreba za preispitivanjem lanaca snabdevanja iz geopolitičke perspektive.
Promene se ne odnose samo na rudarstvo, već i na regulativu koja treba da obezbedi sigurnost i održivost snabdevanja. Evropska komisija je u martu 2023. predstavila predlog Zakona o kritičnim sirovinama, a Evropski parlament ga je kasnije odobrio. Ovaj okvir je usmeren na stvaranje regulatornog mehanizma za obezbeđivanje kritičnih sirovina kroz pouzdanije izvore i upravljanje rizicima u lancima vrednosti. Za industriju to znači da se kriterijumi dostupnosti i održivosti sve više ugrađuju u planiranje projekata i nabavki.
Potražnja za retkim metalima raste zbog šireg tehnološkog ciklusa i prelaska na ekonomiju sa nižim emisijama. Međunarodna agencija za energetiku procenjuje znatan porast potražnje za nizom kritičnih metala i minerala u narednim decenijama. U istom periodu, geopolitičke tenzije između velikih sila povećavaju rizik od poremećaja u snabdevanju, uključujući mogućnost „resursnog rata” za kritične materijale. Za evropske proizvođače to se prevodi u potrebu da se rizici procenjuju ranije, pre nego što se problem pojavi u proizvodnji.
Trenutno, Evropska unija značajno zavisi od uvoza retkih metala iz Kine, što otvara pitanja vezana za ekološke standarde, zdravlje i održivost. EU je identifikovala metale iz grupe retkih zemalja kao kategoriju izloženu riziku nestašice, pa se strategija nabavki preusmerava ka alternativnim izvorima. Iako Kina ostaje dominantan dobavljač, postoje ležišta van njenih granica koja se razmatraju kao potencijalni pravci diverzifikacije. Jedan od istaknutih primera je Grenland, teritorija sa velikim potencijalom za retke zemlje.
Švedska se u tom kontekstu pozicionira kao relevantna alternativa zahvaljujući istorijskom iskustvu u segmentu retkih zemalja i tekućim inicijativama u sektoru. Projekti poput Norra Karr nalaze se u severnim delovima Švedske i predstavljaju pokušaj da se obezbede ekonomski održivi izvori retkih zemalja uz naglasak na ekološkoj kompatibilnosti. Međutim, put od resursa do proizvodnje nije linearan: procesi dozvola, tehnički zahtevi eksploatacije i otpor javnosti prema rudarstvu mogu usporiti realizaciju. Za planere kapaciteta to znači da vremenski horizonti zavise od regulatornih ishoda i društvene prihvatljivosti.
Rizik snabdevanja ne završava otvaranjem rudnika, jer je ključna i faza prerade koja određuje dostupnost finalnih materijala industriji. Evropska unija mora da razvije jače kapacitete prerade kako bi smanjila zavisnost od Kine u downstream proizvodnji, gde EU trenutno ima slabiju poziciju. Dominacija Kine u preradi utiče na troškove, rokove isporuke i mogućnost brze zamene dobavljača kada dođe do ograničenja izvoza ili promena politike. Zbog toga se investiciona logika sve više veže za celu vrednosnu mrežu, od eksploatacije do rafinisanja.
Poseban bezbednosni aspekt proizlazi iz činjenice da Kina kontroliše značajan deo lanca vrednosti retkih zemalja i da je ranije primenjivala izvozne zabrane i kontrole nad kritičnim materijalima. Takve mere mogu poremetiti evropsku industriju, naročito sektore povezane sa automobilskom proizvodnjom i obnovljivim izvorima energije. U praksi, to povećava operativnu ranjivost kada su alternativni izvori ili prerađivački kapaciteti nedovoljni ili sporo dostupni. Evropski regulatorni pristup zato nastoji da rizike učini merljivim kroz planiranje nabavki i upravljanje lancima snabdevanja.
U okviru evropskog izbora između zadržavanja „nasleđenih” tokova nabavke i ubrzavanja diverzifikacije, ključna razlika je brzina uspostavljanja alternativnih izvora i prerade. Diversifikacija bi trebalo da ublaži rizike, ali istovremeno zahteva usklađivanje regulatornih procedura sa tehničkim zahtevima rudarskih projekata i kapacitetima prerade. U tom procesu Švedska predstavlja jedan od konkretnih geopolitičkih pravaca koji se razmatra kao deo šire slike evropske sigurnosti sirovina. Na nivou industrijskih lanaca vrednosti, značaj ovih koraka meri se time koliko brzo mogu da se pretvore u stabilan tok materijala za proizvodnju.
Kako EU nastavlja da prilagođava politiku kritičnih sirovina rastućoj potražnji i geopolitičkim pritiscima, fokus ostaje na usklađivanju resursne osnove sa sposobnošću prerade. Odobrenje Zakona o kritičnim sirovinama nakon predloga iz marta 2023. godine postavlja okvir koji treba da poveže sigurnost snabdevanja sa održivošću. Istovremeno, projekti poput Norra Karr pokazuju kako se potencijal ležišta mora dokazati kroz dozvole, tehničku izvedivost i društvenu prihvatljivost. U takvom okruženju, sposobnost Evrope da smanji zavisnost od jednog dominantnog dobavljača postaje centralna varijabla za kontinuitet industrijske proizvodnje.
