U Srbiji se ponovo zaoštrava rasprava o projektu Jadar, nakon što je u javnosti istaknuto da ne postoji tehnologija koja garantuje bezbednu preradu litija u obliku u kojem se nalazi na teritoriji zemlje. U istom kontekstu, ukazano je i da zvanični odgovori na višestruke kritike nisu uspostavljeni, dok se najavljene parlamentarne procedure predstavljaju kao ključna tačka za donošenje odluka.
U intervjuu nedeljnog lista Radar, urednik Milan Ćulibrk naveo je da je Rio Tinto projekat eksploatacije litija u Jadru „nikad nije konačno odbačen“, već pauziran, uz očekivanje da se ponovo aktivira kada se „prah slegne“. On je ocenio da se u javnom prostoru ne govori dovoljno o potencijalnim posledicama koje bi mogle proizaći iz otvaranja rudnika i načina obrade sirovine.
Ćulibrk je ukazao da ne postoji zvaničan odgovor na pismo Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), niti je bilo reakcije državnih zvaničnika na upozorenja o negativnim uticajima. Prema njegovoj proceni, debata u parlamentu neće razrešiti spor, uz argument da ishod zavisi od toga koliko poslanika podržava predlog kada do njega dođe.
Centralna tehnička tačka spora odnosi se na tvrdnju da trenutno ne postoji rešenje koje garantuje bezbednu preradu litija u formi prisutnoj u Srbiji. Ćulibrk je naveo i stav da država „kocka“ sudbinu države i njenih građana za iznose od nekoliko miliona evra, uz napomenu da ne isključuje mogućnost da su pojedini akteri ostvarili znatno veće koristi.
U njegovom tumačenju, odluke o projektu ne bi trebalo donositi politički samo zato što deo aktera ima pozitivan odnos prema litiju. Istovremeno, istaknuto je da su stručne konsultacije izostavljene, a kao primer posledica naveden je planirani obim otpada nakon eksploatacije.
Ćulibrk je obrazložio očekivani rezultat otvaranja rudnika kroz opis deponije jalovine: 200 hektara, visine oko 60 metara. U toj interpretaciji, fokus se pomera sa pitanja sirovinske vrednosti na dugoročni teret upravljanja otpadom i prostorni uticaj koji ostaje nakon faze proizvodnje.
Rasprava o Jadru smešta se i u širi političko-regulatorni okvir, gde je Ćulibrk naveo da bi podrška projektu mogla biti data uz istovremeno „zaboravljanje“ pitanja izbornih nepravilnosti i stanja medija. On je posebno komentarisao dolazak Ursule fon der Lajen, navodeći da je pohvalila reforme medijskog zakonodavstva i napredak u medijskoj sferi.
U tom delu intervjua, sagovornik je izrazio utisak da deo evropskih institucija reaguje selektivno na domaće okolnosti, uz uslovljavanje spremnosti da se obezbede potrebne količine litija. Takav pristup, kako je navedeno, svodi druge teme na sekundarni nivo u odnosu na snabdevanje tržišta sirovinom.
Kada je reč o kritikama da otpor projektu proizlazi iz odbijanja modernizacije ili straha od dolaska multinacionalnih kompanija, Ćulibrk je rekao da takva optužba ne stoji ako strane posluju u Srbiji na način na koji posluju u zemljama poput Francuske, Nemačke, Sjedinjenih Američkih Država ili Italije. Njegova argumentacija se oslanja na tvrdnju da problem nije multinacionalnost sama po sebi, već način na koji se standardi primenjuju.
Prema njegovim rečima, strani investitori ne donose svoje standarde već „balkanizuju“ poslovanje i postaju gori od domaćih privatnih kompanija uz saglasnost vlasti. U tom okviru pominje se odsustvo kolektivnih ugovora i sindikalnog organizovanja kakvo postoji u zemljama porekla matičnih kompanija.
Ćulibrk je takođe komentarisao osetljivost evropskih aktera prema uticaju Kine i Rusije u Srbiji, tumačeći to kao smetnju onima koji bi želeli monopol u odnosima sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. Istovremeno, naveo je da deo stranih zvaničnika dolazi sa pretpostavkom da će dobiti potvrdu onoga što im se kaže na licu mesta.
U drugoj dimenziji političkih odnosa, sagovornik tvrdi da vlast „odlično igra“ balansirajući kontakte sa više strana. Kao primer navodi promenjenu učestalost javnog pominjanja prijateljstva sa Vladimirom Putinom u odnosu na raniji period, uz tvrdnju da se održavanje kontakata prebacuje kroz posrednike.
Pored toga, dotaknuta je tema kineskih ulaganja i njihovog kvaliteta, pri čemu su izdvojeni kontroverzni projekti poput Ling Longa. U istom pasusu pomenuti su i projekti vezani za Bor, uključujući čeličanu i rudarsku komponentu koja bi mogla biti predmet šire rasprave zbog obima ulaganja i operativnih implikacija.
Analiza ekonomske pozicije Srbije proširena je tvrdnjom da zemlja teško može biti opisana kao ekonomski suverena. Ćulibrk navodi da se godišnje troši oko pet milijardi evra na javna ulaganja, ali da domaćih učesnika ima malo osim stranih kompanija koje realizuju radove kroz podizvođače povezane sa vlastima.
U tom modelu zapošljavanja sagovornik tvrdi da poslovi završavaju kod stranih izvođača koji angažuju podizvođače često favorizovane od strane vlasti. Posledica takvog aranžmana, kako je navedeno, jeste koncentracija koristi u užem krugu umesto šireg efekta za zajednicu.
Kada je reč o vlasničkoj strukturi ekonomskih aktivnosti države, Ćulibrk kaže da Srbija deluje kao „akcionarsko društvo“ sa nepoznatom strukturom vlasništva. On navodi da se zna ko upravlja sistemom i ko donosi ključne odluke, ali nejasno ostaje kako se raspodeljuje dobit i kako se deli posao zbog netransparentnosti procesa.
U oceni ekonomskog uticaja stranih aktera korišćen je termin „ekonomska kolonizacija“, uz tvrdnju da su ustupljeni najvažniji resursi. Kao ilustracija naveden je objekat zgrade Generalštaba kroz tvrdnju da su prioriteti podređeni profitu koji ne ide državi niti građanima Srbije.
Dodatno pitanje odnosi se na poslovne dogovore povezane sa porodicom Donalda Trampa i očekivanja povratka u Vašington kao faktor za povoljniji ishod po Srbiju. Ćulibrk takvu logiku opisuje kao želju zasnovanu na pretpostavci koja nije potvrđena prethodnim iskustvima.
U širem političko-ekonomskom okviru sagovornik povezuje obrazac odlučivanja sa rizikom pogrešnog izbora opcija. On tvrdi da vlada stalno govori o interesu države i nacije bez jasnog sadržaja tog koncepta u praksi.
Kao primer sistemske korupcije navodi se ranija izjava Jorgovanke Tabaković tokom perioda kada je bila zamenica predsednika SNS pred izbore 2012. godine. Prema njenim tadašnjim navodima, moglo bi se godišnje uštedeti 800 miliona evra kroz javne nabavke; Ćulibrk smatra da su ti potencijali realni jer bi danas moglo biti moguće ostvariti čak 1,6 milijardi evra.
U nastavku argumentacije pominje se analiza Fiskalnog saveta o troškovima Koridora Morava: početna procena bila je oko 800 miliona dolara, a trošak je porastao na 1,6 milijardi dolara, uz činjenicu da projekat još nije završen. Sagovornik zatim navodi tvrdnju informisanih osoba da će ukupni trošak dostići najmanje 2,5 milijardi dolara, što bi značilo trostruko povećanje u odnosu na prvobitni plan.
Kao dodatni indikator finansijskog rizika pominje se Expo projekat sa procenom od 2,5 milijardi evra samo za izložbeni deo. U toj logici troškovi bi mogli rasti do višestrukih iznosa prema Ćulibrkovoj interpretaciji finansijskih obrazaca javnih investicija.
Zaduživanje za Expo opisano je kroz podatak o prvom zajmu: država se zadužila 1,3 milijarde evra izdavanjem desetogodišnjih obveznica uz kamatu od 7%. Prema njegovoj računici, samo kamata bi do dospeća iznosila oko 700 miliona evra, uz glavnicu od 1,3 milijarde evra, što ukupno daje približno dve milijarde evra.
Sagovornik zaključuje poređenjem perioda razvoja Srbije sa ruskim okolnostima od 1999. do 2012. godine i tvrdi da Srbija trenutno prolazi kroz fazu koja odgovara Rusiji iz 2012. godine. U tom okviru naglašava odsustvo vidljivog izlaza „na kraju tunela“, dok istovremeno ostaje pri oceni da promene zavise od načina na koji javnost tumači informacije dostupne putem medija.
