U fokusu energetskih i industrijskih politika Srbije ponovo se našlo planirano rudarsko postrojenje za litijum u dolini Jadra, nakon što je kompanija Rio Tinto objavila nacrt studije o proceni uticaja na životnu sredinu. Projekat, koji se vezuje za lokaciju Gornje Nedeljice u zapadnoj Srbiji, godinama je u centru rasprava o standardima zaštite i procedurama odobravanja. Direktor projekta Jadar Chad Blevitt ističe da je objavljivanje dokumenta odgovor na širenje netačnih tvrdnji u javnosti. Istovremeno, on naglašava da put do operativnog rada zavisi od niza koraka koji tek treba da se realizuju.
Blevitt navodi da je kompanija više puta ponavljala poruku o „radikalnoj transparentnosti“ tokom komunikacije sa javnošću. Prema njegovim rečima, nacrt studije treba da pokaže da se projekat može izvesti u skladu sa srpskim i evropskim standardima. On dodaje da su pojedine najave u vezi sa rokovima, uključujući mogućnost početka rada 2028. godine koju je pominjao predsednik Aleksandar Vučić, uslovljene prethodnim administrativnim i regulatornim fazama. U tom kontekstu, Blevitt ukazuje na razliku između političkih očekivanja i realne dinamike dozvola.
Ključni regulatorni element odnosi se na dozvole koje su povučene 2022. godine nakon protesta. Tada je, kako se navodi u iskazu direktora projekta, tadašnja premijerka Ana Brnabić opisala to kao „punu obustavu“ litijumskog projekta. Blevitt objašnjava da bez vraćanja dozvola nije moguće nastaviti sa izgradnjom i rudarskim dozvolama, niti sa zvaničnom verzijom studije uticaja na životnu sredinu. Svaki naredni korak bi trebalo da bude praćen javnim konsultacijama.
Prema Blevittovoj proceni zasnovanoj na informacijama pre povlačenja dozvole, izgradnja rudnika traje četiri godine od trenutka kada se procedura vrati u operativni tok. On ističe da nadležni organi još nisu zvanično započeli proces vraćanja dozvola Rio Tintu. Zbog toga projekat ostaje u zastoju, dok se istovremeno nastavlja javna mobilizacija protiv rudarenja. Blevitt taj zastoj povezuje sa kampanjom dezinformacija koje, kako tvrdi, koriste protivnici projekta.
U argumentaciji kompanije dominira tvrdnja da su apokaliptične posledice predstavljane kao verovatne bez osnova u tehničkim podacima. Blevitt navodi primere tvrdnji da bi ceo Dunav mogao biti kontaminiran sumpornom kiselinom i da bi 20.000 ljudi moglo biti raseljeno. On posebno komentariše inicijativu koju je pokrenuo pokret Kreni-promeni predvođen Savom Manojlovićem, tvrdeći da je inicijativa zasnovana na tim informacijama i strahu koji one proizvode. Prema njegovoj interpretaciji, deo sadržaja dolazi i od akademskih aktera koji nisu stručnjaci za savremenu praksu rudarenja.
Kompanija nacrt studije predstavlja kao tehnički odgovor na takve scenarije. Blevitt kaže da dokument pokazuje da se neće prekoračiti srpske i evropske granične vrednosti za zagađenje vazduha, vode i zemljišta, kao i za buku i prašinu. On ocenjuje nacrt kao „najobuhvatniji“ do sada u Srbiji i poziva akademsku zajednicu da dostavi komentare kako bi se dokument dodatno unapredio. U isto vreme, on tvrdi da nije video pokušaj stručne rasprave zasnovane na ekspertizi već ponavljanje poruke „ne želimo rudnik“.
Rasprava se prenosi i na pitanja poljoprivrede i lokalne ekonomije oko Jadra. Blevitt odgovara na tvrdnje da bi rudarenje onemogućilo poljoprivrednu proizvodnju u celom području ili ograničilo prodaju proizvoda lokalnih proizvođača. Njegova poruka je da bi kompanija kupovala poljoprivredne proizvode proizvedene oko rudnika ukoliko ne bi mogli biti plasirani na tržište, uz korišćenje u ishrani radnika u okviru kompanijskih kapaciteta. On pritom naglašava „100%“ oslonjenost na tehnologiju, studije i bezbednosne pretpostavke podzemne eksploatacije.
U delu koji se odnosi na usklađivanje sa evropskim pravilima, Blevitt navodi dodatnu garanciju kroz nove regulative koje stupaju na snagu 2027. godine. Prema njegovim rečima, svaka baterija će morati imati takozvani „battery passport“, dokument koji potvrđuje da su sirovine za bateriju i sama baterija pribavljeni uz poštovanje ekoloških standarda. On povezuje taj mehanizam sa komercijalnim uslovima: tvrdi da Rio Tinto neće moći prodavati litijum u Evropi bez ispunjenja standarda potrebnih za izdavanje pasoša baterije. Taj argument kompanija koristi kao signal regulatorima u Srbiji o planiranom načinu usklađivanja.
Planirani finansijski okvir projekta takođe ulazi u raspravu o realnim vremenskim linijama. Blevitt navodi da je Rio Tinto već investirao 600 miliona dolara u projekat Jadar i najavljuje dodatna ulaganja „u milijardama“ ukoliko dobije dozvolu za nastavak. U tom kontekstu on ističe dugoročnost pristupa kompanije, uz napomenu da otvaranje rudnika može potrajati oko 20 godina u pojedinim slučajevima. Za Jadar navodi se logika eksploatacije tokom decenija dužeg perioda nego kod drugih nalazišta u Evropi.
Vučićev stav iz razgovora za Financial Times dodatno je pojačao političku dimenziju teme litijuma u Srbiji. On je naveo da je dobio „nove garancije“ od kompanije o ekološkoj prihvatljivosti projekta i ocenio da Srbija može proizvesti dovoljno litijuma za oko 1,1 milion električnih automobila godišnje. Takve brojke postavljaju pitanje kako će se proizvodni potencijal uklopiti u regulatorne obaveze i očekivanja javnosti tokom narednih faza odobravanja. Istovremeno, protivnici rudarenja najavljuju nastavak protesta i borbu protiv projekta.
Tehničko-industrijski deo argumentacije kompanije odnosi se na sastav rude jadarita i očekivane proizvode iz procesa prerade. Blevitt kaže da ruda daje tri „svetski“ relevantna proizvoda: litijum karbonat, bornu kiselinu i natrijum-sulfat. Takva struktura izlaznih tokova ima implikacije za industrijske lance vrednosti jer omogućava povezivanje sa različitim sektorima hemijske industrije i proizvodnje materijala za baterije i industrijske primene. U njegovoj interpretaciji to bi moglo značiti više radnih mesta, veće poreske prihode i rast bruto domaćeg proizvoda kroz širi efekat na veštine i industrijske kapacitete.
U raspravi o strateškom značaju kritičnih sirovina, Blevitt ističe odnos između evropske potrebe za sirovinama budućnosti i uslova koje projekat mora ispuniti prema Srbiji. On kaže da kritične sirovine jesu važne za stratešku autonomiju EU, ali dodaje da projekat ne bi trebalo da se realizuje ako nije dobar za Srbiju. Kao ilustraciju navodi princip procene uticaja društva pri gradnji infrastrukture poput autoputeva, stadiona ili bolnica, gde postoji ekološki trag koji društvo razmatra kroz odluke nadležnih institucija.
Dok nacrt studije ulazi u fazu komentarisanja stručne javnosti, operativna sudbina projekta ostaje vezana za vraćanje dozvola nakon povlačenja iz 2022. godine i završetak procedura koje uključuju javne konsultacije po svakom sledećem koraku. U međuvremenu, najave o rokovima rada zavise od administrativnog ritma povratka dokumentacije i od načina na koji će nacrt procene uticaja biti pretvoren u zvanični dokument spreman za odluke nadležnih organa. Na regionalnom nivou tema litijuma ostaje deo šireg nadmetanja za pristup kritičnim sirovinama uz sve strože ekološke kriterijume EU tržišta.
