Otvaranje rudarskih projekata u Srbiji, naročito kada se radi o kritičnim mineralima i potencijalno velikim investicijama, često nailazi na isti obrazac: najave o ekonomskim efektima, formalne procedure i otpor lokalnih zajednica. U poslednjih nekoliko godina javnost je to najintenzivnije pratila kroz dešavanja oko otvaranja rudnika litijuma u okolini Loznice, ali slične rasprave nisu bile izuzetak. Pre 15 godina, priča o niklu u zapadnoj Srbiji pokazala je kako se političke odluke, dozvole i društvena saglasnost mogu sudariti pre nego što projekat pređe iz istraživanja u eksploataciju.
U kontekstu globalne ekonomske krize, bivši predsednik Srbije Boris Tadić naveo je da je tadašnja vlada odbila zahtev investitora za otvaranje dva rudnika nikla. Prema njegovim rečima, planirana investicija iznosila je po oko milijardu evra za eksploataciju kod Mećavnika i još jednu milijardu evra za rudnik u blizini Vrnjačke Banje. Tadić je istakao da je iza zahteva stajala velika globalna kompanija, ali da uslovi nisu ispunjeni, pa projekti nisu odobreni.
Paralelno sa tim, Vladeta Janković je u javnim nastupima opisivao kako su se tokom ranijih mandata vodile rasprave o tome koji resursi treba da budu prioritet. U odgovoru na optužbe predstavnika aktuelne vlasti da je tokom njegovog mandata kao ambasadora u Londonu doveo Rio Tinto u Srbiju, Janković je tvrdio da su politički akteri želeli da se fokus prebaci na eksploataciju nikla. Pominjana su područja poput Mokre Gore umesto Jadra i litijuma, uz tvrdnju da su sagovornici govorili o prihodima države od oko milijardu dolara.
Janković je dalje naveo da se sastao sa tim akterima i potom informisao premijera o njihovim stavovima. U drugom iskazu za Danas dodao je da je ideja bila da se država postavi kao strateški partner, ali da su uslovi ostali sporni. On je rekao da bi se pokušaji mogli ponoviti sa narednom vladom, što ukazuje na to da se interes za projekte nikla periodično vraća kroz nove političke cikluse.
U tom narativu pojavljuje se i konkretan akter iz sektora istraživanja: United Mining. Janković je izjavio da je ta kompanija istraživala nikal u području Mokre Gore i imala nameru da pristupi eksploataciji. Prema njegovim rečima, ponuđeni model zasnivao se na procenama državnih prihoda od oko milijardu evra, ali je vlada odbila predlog, nakon čega je napravljena zvanična zabeleška i obaveštenje upućeno nadležnima.
Procena uticaja na životnu sredinu bila je još jedan ključni element koji se provlačio kroz ranije faze odlučivanja. Aleksandar Popović, tada ministar nauke i zaštite životne sredine, naveo je da je njegovo ministarstvo dalo mišljenje o projektu koje nije bilo pozitivno. Takav ishod tipično utiče na dalji tok procedura jer ekološka saglasnost predstavlja uslovnu tačku pre prelaska na eksploataciju.
Ideja o niklu u Mokroj Gori nije nestala nakon odluke iz prethodnog perioda; vratila se kada je Srpska napredna stranka došla na vlast 2012. i 2013. godine. Istorijski gledano, britanska/engleska kompanija European Nickel dobila je dozvolu za istraživanje u Mokroj Gori 2004. godine, ali nije dobila licencu za eksploataciju zbog snažnog javnog protivljenja. Otpor su posebno artikulisale lokalne samouprave, što pokazuje da društvena saglasnost može biti jednako determinanta kao i tehnički parametri ležišta.
Tokom perioda Demokratske stranke proširena su istražna prava kompanije Serbia Nickel. Prema navodima iz tog perioda, prava su obuhvatala ne samo Mokru Goru već i područja Trstenik–Vrnjačka Banja i Topola–Aranđelovac. Time se projekat pozicionirao kao širi program istraživanja nikla na više lokacija, ali bez prelaska u eksploatacionu fazu koja bi donela proizvodnju.
Društveni otpor imao je i kulturno-političku dimenziju kroz angažman Emira Kusturice. On je izgradio Drvengrad u Mokroj Gori na području Mećavnika, što je dodatno pojačalo vidljivost lokalnih stavova prema razvoju industrijskih aktivnosti u neposrednoj blizini. U takvim okolnostima pregovarački prostor za projekte koji zahtevaju dugotrajne dozvole i upravljanje uticajima na okolinu postaje uži.
U 2014. godini održana je konferencija u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) o rudarstvu nikla i njegovom ekološkom uticaju. Tadašnji predsednik SANU Nikola Hajdin ocenio je da bi otvaranje rudnika nikla moglo naneti više štete nego koristi i poručio da vlasti ne donose odluke bez konsultovanja naučnih institucija. Ovakav javni naučni okvir relevantan je jer utiče na način na koji se procene rizika prevode u regulatorne argumente.
Procene resursa koje su tada kružile dale su sliku potencijalnog obima ležišta. U tom periodu procenjeno je da Srbija raspolaže sa 320 miliona tona nikla, od čega je 130 miliona tona geološki istraženo, dok bilansne rezerve iznose 20 miliona tona. Iako brojke ukazuju na značajnu geološku osnovu, činjenica da projekti nisu realizovani pokazuje razliku između resursne osnove i komercijalno-odobrene eksploatacije.
Istovremeno, predstavnici države iz tadašnje političke strukture signalizirali su spremnost za angažovanje privatnih kompanija ako bi uslovi bili ispunjeni. U saopštenju kabineta ministra rudarstva Milan Bačević iz septembra 2012. navodi se interes velikih globalnih kompanija za istraživanje tog područja i tvrdnja da okolina Užica krije rezerve od 100 miliona tona nikla kao razvojnu šansu Srbije. Takve izjave bile su praćene porukama o potencijalnim ekonomskim efektima kroz prihod države.
Na konferenciji na Rudarsko-geološkom fakultetu u oktobru 2012., državni sekretar Tomislav Šubaranović rekao je da bi vlada bila spremna da postane strateški partner kompanijama ako se pokaže profitabilnost eksploatacije uz poštovanje ekoloških zakona. Dodao je mogućnost državnog većinskog udela i istakao očekivanje “hiljada poslova” kao i poreza za državu i lokalne samouprave. U praksi, međutim, ti scenariji nisu prešli iz političkih najava u proizvodni rezultat.
Ministarstvo rudarstva i energetike kasnije je potvrdilo odsustvo operativnih aktivnosti vezanih za nikal u Srbiji. U pisanom odgovoru dostavljenom mediju navedeno je da “nema istraživanja niti eksploatacije nikla” u Republici Srbiji te da pravni okvir zahteva prethodno odobrenje vlade za geološka istraživanja i eksploataciju nikla. Time se zatvara krug između ranijih najava o rezervama i činjenice da regulatorna dozvola ostaje centralna prepreka za realizaciju projekata.
Značajnikla kao kritičnog minerala dodatno dobija na težini kada se posmatra evropska regulativa o zelenoj tranziciji. Nikal se nalazi na listi kritičnih minerala obuhvaćenih EU Critical Raw Materials Act, što povećava stratešku vrednost sirovina koje mogu podržati industrije povezane sa energetskom transformacijom. Ipak, domaći regulatorni uslovi i društveni otpor ostaju merodavni za to da li će potencijalni resursi ikada postati proizvodnja.
U poređenju sa aktuelnim dešavanjima oko litijumskog projekta kod Loznice—gde su građanski protesti praćeni porukama o značajnim ulaganjima i prihodima države—slučaj nikla iz Mokre Gore pokazuje kako intenzitet javnih reakcija može oblikovati tempo odluka. Raniji ciklusi interesovanja investitora uključivali su dozvole za istraživanje bez prelaska u eksploataciju, negativna mišljenja nadležnih institucija i višegodišnje zadržavanje projekta van proizvodnje. Na kraju ostaje isti regulatorni zaključak: bez formalnog odobrenja vlade nema ni istraživanja ni eksploatacije nikla.
