Evropska unija u narednim godinama suočava se sa izazovima koji direktno utiču na istraživanje i inovacije (R&I) u oblasti kritičnih sirovina. Fokus politika obuhvata tri međusobno povezane tačke: održavanje otvorene strateške autonomije, jačanje međunarodne konkurentnosti i obezbeđivanje održivosti uz poštovanje vrednosti. Ovaj okvir je relevantan i za zemlje regiona koje prate evropske regulatorne trendove, jer se standardi i zahtevi za projekte u lancu od eksploatacije do prerade sve više usklađuju.
Strateška autonomija se u ovom kontekstu vezuje za izbegavanje jednostranih zavisnosti od drugih država. Iako je eksploatacija sirovina ograničena geološkim uslovima, sposobnosti EU u R&I treba da smanje rizik od nedostatka pristupa ključnim materijalima. U tom smislu, ne postoji strukturni razlog da EU bude slabije pozicionirana po pitanju autonomije u istraživačkom delu, s obzirom na postojeće kapacitete.
Drugi prioritet odnosi se na konkurentnost evropskih kompanija koje razvijaju napredne tehnologije za globalno rudarstvo i preradu. Da bi se zadržala uloga dobavljača rešenja duž svetskih lanaca vrednosti, potrebno je ulaganje u unapređenje pozicija poslovanja, uključujući tehnološko osnaživanje i podršku globalnim operacijama političkim instrumentima. Kao potencijalne oblasti liderstva navode se ekološki održivo i društveno prihvatljivo vađenje, prerada, reciklaža i supstitucija materijala.
Treći stub politike uvodi normativnu dimenziju koja se odnosi na održivost i etičke vrednosti. R&I u kritičnim sirovinama treba da bude usklađen sa principima koji omogućavaju da veliki projekti, kako u EU tako i van nje, budu etički opravdani. Uloga društvenih nauka i humanističkih disciplina ističe se kao ključna za razumevanje uticaja R&I na širem društvenom nivou.
Za operativnu primenu ovih ciljeva naglašava se potreba za jačanjem „inteligencije“, analize i monitoringa. Cilj je da se razjasne postojeće evropske sposobnosti u oblasti koja je strateški važna za upravljanje rizicima u lancu kritičnih sirovina. Ulaganja se predlažu kako u segmente gde EU ima slabosti, tako i u oblasti gde već postoji snaga, kako bi se autonomija pretvorila u merljive rezultate.
U okviru planiranja investicija pominje se potreba za strateškim, velikim ulaganjem koje bi moglo da odgovara razmerama ulaganja u drugim ključnim tehnologijama koje omogućavaju industrijski razvoj. Ovaj pristup je relevantan jer R&I za kritične sirovine zahteva kontinuitet od laboratorijskih faza do industrijske demonstracije i integracije u postojeće proizvodne lance. Bez takvog kontinuiteta teško je postići tehnološku stabilnost koja je potrebna za konkurentsko pozicioniranje.
Pored tehnoloških komponenti, politika naglašava značaj javnog informisanja i angažovanja građana. Evropsko iskustvo pokazuje da nove lokacije za eksploataciju i preradu mogu izazvati kontroverze ako se proces upravljanja očekivanjima ne vodi sistematski. Zato se predlaže ugrađivanje konsultacija javnosti i mehanizama rešavanja konflikata u razvoj projekata, čak i kada to nije strogo zahtevano pravnim okvirom.
Kako se Evropa nalazi u procesu tranzicije, potrebno je balansirati opravdane zabrinutosti javnosti sa zahtevom da se donose teške odluke radi očuvanja globalne konkurentnosti. U tom okviru razmatraju se opcije R&I koje istovremeno treba da povećaju sposobnost EU da bude konkurentna na međunarodnom nivou i da učvrsti suverenitet nad ključnim segmentima lanca vrednosti. Posebno mesto zauzima razmatranje društvenih troškova poveznih sa širenjem aktivnosti u rudarstvu, preradi i reciklaži.
Ukupni pristup zasniva se na ideji da istraživanje i inovacije moraju biti usklađene sa tehnološkim potrebama industrije, regulatornim očekivanjima i društvenim posledicama projekata. Time se R&I tretira kao instrument koji povezuje stratešku autonomiju sa tržišnom konkurentnošću i održivošću vrednosnog okvira. U praksi to znači da će prioriteti ulaganja zavisiti od procene kapaciteta EU po segmentima, kao i od načina na koji će projekti biti pripremljeni za interakciju sa javnošću.
