Ukrajinski mineralni sektor našao se pod direktnim pritiskom zbog rata, pri čemu se ključni proizvodni kapaciteti i strateške sirovine prepliću sa bezbednosnim rizicima na istoku zemlje. U fokusu je Donbas, region koji je decenijama bio oslonac industrije, a sada se suočava sa mogućnošću gubitka pristupa koksnom uglju i razvojnim potencijalima za kritične minerale. Takav rasplet ima posledice ne samo po domaću proizvodnju metala, već i po regionalne lance snabdevanja energijom i sirovinama.
Najveći proizvođač koksnog uglja u Ukrajini je rudnik Pokrovske (Pokrovsk), koji se vezuje za dugogodišnji doprinos metalurškoj industriji. Navodi se da rudnik raspolaže rezervama od 200 miliona tona uglja, što ga čini centralnim elementom snabdevanja koksnim sirovinama. Istorijski je isporučivao ugalj velikim čeličanama poput ArcelorMittal Kryvyi Rih i Dnipro Metallurgical Plant.
Bezbednosna situacija u blizini Donjeckog regiona postala je odlučujući faktor za kontinuitet proizvodnje. Kako ruske vojne snage napreduju, Pokrovske se našao pod pretnjom, a scenario gubitka kontrole nad rudnikom direktno bi uticao na dostupnost domaćeg koksnog uglja. U tom slučaju, troškovi metalurških pogona bi rasli zbog potrebe za dodatnim uvozom skupljih količina.
Industrijski efekti bi mogli biti brzi jer se koksni ugalj teško nadoknađuje bez promena u nabavnim tokovima i logistici. Ukrajina već uvozi ugalj od 2014. godine, ali se naglašava da bi potpuni kolaps domaće proizvodnje koksnog uglja značio oslanjanje na još skuplje uvozne izvore. Dodatno opterećenje dolazilo bi iz logističkih ograničenja pri transportu morskim ili kopnenim rutama, što bi se prelivalo na cenu metalnih proizvoda.
Upozorenja iz metalurškog sektora ukazuju na to da bi gubitak Pokrovske mogao poništiti deo industrijskih dobitaka ostvarivanih tokom rata. Iako je proizvodnja čelika u Ukrajini porasla za 28,2% u 2024. godini u odnosu na prethodnu, rizik od prekida pristupa lokalnom koksnom uglju predstavljao bi faktor koji može preokrenuti trend. Prema rečima Anatolija Starovoja, šefa ukrajinskog udruženja za koksno-hemijsku industriju „Ukrkoks“, očekuje se nagli pad proizvodnje čelika ukoliko se izgubi pristup domaćem koksnom uglju.
Donbas nije jedino područje gde su mineralne vrednosti izložene ratnim dejstvima. Region je poznat po rudarstvu uglja, ali se pominje i prisustvo resursa poput gvozdene rude, krečnjaka i soli, kao i sve veći interes za litijum. Potencijal za litijum dobija na značaju zbog rastuće potražnje za baterijama u električnim vozilima i tehnologijama povezanim sa obnovljivim izvorima energije.
Kako ruske snage napreduju, navodi se da su počele da preuzimaju kontrolu nad kritičnim mineralnim resursima, uključujući litijum. Petro Andruščenko, savetnik gradonačelnika Mariupolja, izneo je tvrdnju da Rusija izdaje dozvole za eksploataciju litijuma u Donjecku. Takav korak ima praktičan značaj jer dozvole signaliziraju nameru da se resursi uključe u operativne tokove pod kontrolom okupacionih struktura.
Vojno-bezbednosna dimenzija ovih poteza tumači se kroz širi cilj obezbeđivanja strateških resursa. Oleg Ždanov, vojni ekspert, navodi da ofanziva na Donbas nije samo pitanje teritorijalne kontrole već i nastojanje da se obezbede vredni resursi. U kontekstu energetskog i industrijskog lanca vrednosti, litijum se posebno vezuje za proizvodnju baterija i elektronskih komponenti.
Litijum je istaknut kao ključna sirovina za globalnu ekonomiju zbog svoje uloge u baterijama za električna vozila i različite elektronske uređaje. Pominje se da bi potencijalna nalazišta litijuma Ukrajine, posebno u oblastima Donjecka i Luganska, mogla pozicionirati zemlju kao relevantnog učesnika na tržištu litijuma ukoliko dođe do razvoja projekata. Međutim, gubitak tih ležišta pod kontrolom Rusije mogao bi promeniti ravnotežu snaga na globalnom tržištu kritičnih minerala.
Premijer Denys Šmihal predstavio je strateški okvir kritičnih sirovina na konferenciji Yalta European Strategy. On je naveo da Ukrajina poseduje 21 od 30 elemenata koje Evropa smatra kritičnim, uz materijale poput litijuma, grafita i titana. U isto vreme, rat ugrožava sposobnost zemlje da te resurse pretvori u operativnu proizvodnju i uključi ih u evropske i globalne lance vrednosti.
Posledice nisu ograničene na rudarstvo već se prenose na industrijsku strukturu koja zavisi od stabilnog snabdevanja sirovinama. Gubitak kontrole nad Pokrovskeom i drugim rudarskim lokacijama u Donbasu mogao bi dovesti do „katastrofalnog“ pada proizvodnje čelika, uz rizik od nezaposlenosti i pogoršanja ekonomskih prilika u industrijskim regionima. Smanjenje izvoza čelika dodatno bi opteretilo ekonomiju koja je već pogođena ratom.
Politički analitičar Svitlana Kušnir upozorila je da je ukrajinska vlada sporo diverzifikovala izvore koksnog uglja. Istaknuto je da su stručnjaci ranije ukazivali na ranjivost Pokrovske na vojne udare, dok spremnost sistema nije bila dovoljna za upravljanje takvim rizikom. U praksi, to znači da bi svaka prekidna situacija mogla izazvati brze poremećaje u nabavci koksnih sirovina.
Šira slika pokazuje kako rat utiče na globalnu konkurenciju za kritične minerale dok svet ubrzava tranziciju ka tehnologijama povezanim sa obnovljivom energijom i električnim vozilima. Pominje se potreba za alternativnim izvorima materijala poput litijuma, kobalta i nikla, što povećava stratešku težinu ležišta koja mogu postati dostupna nakon stabilizacije bezbednosnih uslova. Ukrajinski resursi mogli bi imati značajnu ulogu samo ako zemlja zadrži kontrolu nad okupiranim teritorijama ili ponovo uspostavi bezbedan pristup eksploataciji i preradi.
Geopolitička dimenzija ogleda se u tome što gubitak kritičnih sirovina može Rusiji dati dodatnu polugu na tržištu minerala relevantnih za energetsku tranziciju. Ovi minerali su povezani sa proizvodnjom električnih vozila, tehnologija obnovljive energije i ključnih elektronskih uređaja. Ako baza resursa bude izgubljena ili preusmerena van ukrajinske kontrole, rizik od ekonomske zavisnosti od stranih dobavljača raste.
Sjedinjene Američke Države i Evropska unija imaju interes da kritične sirovine ostanu pod kontrolom Ukrajine kroz razvoj kapaciteta koji mogu diverzifikovati lance snabdevanja. Kao relevantan argument navodi se potencijal razvoja litijuma i drugih kritičnih materijala radi smanjenja zavisnosti od zemalja koje dominiraju pojedinim segmentima proizvodnje retkih elemenata; posebno se pominje Kina kao ključni akter u proizvodnji retkih zemalja. U tom kontekstu eksploatacija uglja i litijuma mogla bi doprineti finansiranju posleratnog oporavka kroz podršku industrijskoj infrastrukturi.
Ukupno gledano, slučaj Ukrajine pokazuje kako rat istovremeno menja energetsku i rudarsku dinamiku kroz rizik prekida proizvodnje koksnog uglja i kroz pokušaje kontrole nad kritičnim mineralima poput litijuma. Mogući gubitak Pokrovske predstavlja neposredan udarac metalurškom lancu koji zavisi od domaćih koksnih sirovina, dok razvoj litijumskih potencijala ostaje vezan za pitanje ko drži dozvole i operativni pristup ležištima. U takvom okruženju procena kontinuiteta proizvodnje postaje jednako važna kao procena dugoročnog položaja zemlje na tržištu kritičnih sirovina.
