Evropska unija ubrzava industrijske i regulatorne odgovore na kritične sirovine, jer potražnja raste paralelno s razvojem tehnologija za energetsku tranziciju. U istom trenutku, sve veća pažnja usmerava se na ekološke i društvene posledice rudarske proizvodnje, koje mogu postati operativni i reputacioni rizik za lance snabdevanja. Pitanje pouzdanosti izvora sirovina u Evropi se dodatno zaoštrava zbog koncentracije proizvodnje u ograničenom broju zemalja.
Eksploatacija bakra u provinciji Espinar u Peruu traje više od decenije, a dokumentovani su slučajevi kontaminacije lokalnih voda i zemljišta. Tek nedavno je peruanska vlada priznala vezu između aktivnosti kompanije Glencore i zagađenja koje pogađa lokalne zajednice. Prema dostupnim informacijama, domorodačko stanovništvo u velikoj meri nije adekvatno obeštećeno, što otvara pitanje usklađenosti prakse s očekivanjima zajednica oko lokacija eksploatacije.
Rast potražnje za bakrom, litijumom, kobaltom i drugim kritičnim mineralima prati širenje kapaciteta za zelene tehnologije. Međutim, proizvodnja je neravnomerno raspoređena: Kina dominira s više od 70% rudarske proizvodnje retkih zemalja i obradom koja čini oko polovine globalnog obima za grafit, kobalt, litijum i mangan. Ovakva koncentracija pojačava evropsku zabrinutost da bi poremećaji u jednom dominantnom dobavljaču mogli uticati na kontinuitet snabdevanja.
Rat u Ukrajini dodatno je pojačao geopolitički fokus na zavisnost od pojedinačnih dobavljača, posebno u segmentima koji su ključni za energetsku tranziciju. Evropska komisija je kroz najave regulatornih instrumenata nastojala da poveže industrijsku politiku i bezbednost snabdevanja. Predsednica Komisije Ursula von der Leyen predstavila je „trku“ za kontrolu tehnologija čistih energija uz objavu Critical Raw Materials Act.
U istom paketu razmatra se sinergija sa Net-Zero Industry Act, čiji je cilj smanjenje zavisnosti EU od uvoza minerala. U paralelnom kontekstu, Sjedinjene Američke Države kroz Inflation Reduction Act nastoje da prošire domaću proizvodnju kritičnih minerala. Povezivanje ovih politika ima direktan uticaj na to kako se planiraju rudarski projekti, prerada i reciklaža u evropskim lancima vrednosti.
Na globalnom nivou, Međunarodna agencija za energiju organizovala je prvi globalni samit posvećen kritičnim materijalima. Generalni sekretar UN António Guterres naglasio je potrebu za održivom eksploatacijom tokom COP28, uz poziv na pravednije i ekološki odgovornije rudarske prakse. Takav okvir utiče na to kako se definišu standardi koje kompanije moraju da demonstriraju prema regulatorima i kupcima.
Guterres je istovremeno upozorio da ubrzanje tranzicije ne sme ponoviti istorijske obrasce eksploatacije resursa u zemljama u razvoju. Najavljeno je formiranje novog savetodavnog panela koji treba da razvije dobrovoljne smernice održivosti za sektor. U praksi, dobrovoljni mehanizmi mogu pomoći u harmonizaciji očekivanja, ali ne rešavaju automatski pitanje obaveznosti usklađenosti na terenu.
Jedan od inicijativa koji se nadovezuje na ESG standarde jeste Minerals Security Partnership, savez bogatih država usmeren na poboljšanje ekoloških, socijalnih i upravljačkih kriterijuma širom lanca vrednosti. Ipak, oslanjanje isključivo na dobrovoljne sisteme ne garantuje punu primenu standarda u svim jurisdikcijama. Raniji incidenti iz industrije pokazuju ograničenja sertifikacionih okvira: urušavanje brane Brumadinho u Brazilu i kontaminacija arsena kod dobavljača kobalta povezanog s BMW-om u Maroku.
U okviru evropskog pristupa, Critical Raw Materials Act predviđa partnerstva sa državama bogatim resursima i promoviše strateške projekte u rudarstvu, preradi i reciklaži. Poseban operativni izazov odnosi se na način nadzora usklađenosti: prepuštanje monitoringa privatnim sertifikatorima moglo bi oslabiti standarde ako mehanizmi provere nisu dovoljno strogi. Zato se kao ključna razmatra jača primena kroz predloženi Supply Chain Due Diligence Directive.
Dodatno pitanje odnosi se na to da li će obaveze dužne pažnje biti proširene i na finansijske institucije koje učestvuju u finansiranju projekata eksploatacije. Uticaj finansiranja može biti značajan jer određuje dostupnost kapitala za rudarske aktivnosti i infrastrukturu prerade. U tom smislu, regulatorni dizajn dužne pažnje postaje relevantan ne samo za proizvođače već i za tokove finansijskih sredstava ka sektorima koji nose najveći rizik.
EU takođe razmatra aktivnu ulogu u pregovorima o UN obavezujućem ugovoru o poslovanju i ljudskim pravima, kako bi se smanjila mogućnost da multinacionalne kompanije nanose štetu zajednicama i ekosistemima. Paralelno s regulacijom ponude, razmatraju se mere koje deluju na potražnju: automobilska industrija, građevinarstvo i transport identifikovani su kao veliki potrošači mineralnih sirovina. U okviru tih smernica pominje se ulaganje u energetski efikasniji javni prevoz, podsticanje manjih vozila i baterija te jačanje praksi kružne ekonomije.
Za procenu klimatskog uticaja relevantna je procena da vađenje i prerada minerala poput gvožđa, aluminijuma, bakra, cinka, olova, nikla i mangana čine približno 7% globalnih emisija gasova sa efektom staklene bašte. Taj podatak pripisuje se OECD-u u kontekstu ukupnog opterećenja povezanim s materijalnim tokovima. Time se potkrepljuje potreba da strategije bezbednosti snabdevanja budu povezane s merama smanjenja potrošnje materijala.
Konačni regulatorni pravac EU oslanja se na kombinovanje strožih zahteva dužne pažnje, partnerstava za odgovorno snabdevanje te mera koje utiču na smanjenje potražnje kroz efikasnost i kružnu ekonomiju. Cilj takvog pristupa je obezbeđivanje pouzdanog snabdevanja kritičnim mineralima uz izbegavanje ponavljanja ranijih obrazaca koji su dovodili do ekoloških incidenata ili društvenih posledica. U tom okviru ostaje centralno pitanje kako će mehanizmi sprovođenja praktično povezati standarde sa realnim ponašanjem duž lanca vrednosti.
Kako bi strategija bila operativno merljiva, naglasak se stavlja na usklađenost kroz nadzor lanaca snabdevanja i jasne obaveze prema različitim akterima koji učestvuju u finansiranju i realizaciji projekata. Istovremeno, globalne inicijative poput Minerals Security Partnership doprinose širem usaglašavanju ESG očekivanja među državama učesnicama. U zbiru regulatornih promena EU nastoji da objedini bezbednost snabdevanja sa kriterijumima koji pokrivaju ekološke rizike i društvene posledice eksploatacije.
