Evropska industrijska politika ulazi u novu fazu dok se u Briselu razmatraju pravila koja bi mogla postati zakonski obavezujuća za industrijske kupce. Predlog je usmeren na smanjenje zavisnosti od kineskih sirovina i međuproizvoda, u kontekstu rastućih geopolitičkih pritisaka i ranjivosti lanaca snabdevanja. Umesto ranijih pristupa zasnovanih na podsticajima i dobrovoljnoj diverzifikaciji, fokus se pomera ka mehanizmima koji bi mogli biti sprovedeni kroz obaveze nabavke.
Ključna tačka rasprave je strukturna koncentracija prerade kritičnih materijala u Kini. U obrazloženju inicijative navodi se da Peking drži dominantan udeo globalnih kapaciteta za rafiniranje retkih zemnih metala, grafita, mangana i ključnih prekursora za baterije. Takva tržišna pozicija ostavlja evropskim proizvođačima ograničene opcije za brzu zamenu dobavljača u segmentima koji zavise od tih ulaznih sirovina.
Industrije koje su posebno izložene toj zavisnosti uključuju proizvodnju električnih vozila, poluprovodnika, magneta i napredne elektronike. U tim lancima vrednosti, dostupnost obrađenih materijala i poluproizvoda utiče na planiranje proizvodnje i stabilnost snabdevanja. Zbog toga se u okviru evropske politike razmatraju mere koje bi promenile način na koji kompanije formiraju portfelje nabavke.
Predložena logika diverzifikacije zasniva se na obaveznim ciljevima nabavke. Prema razmatranom modelu, kompanije bi bile dužne da obezbede definisani procenat sirovina iz evropskih ili savezničkih izvora, čak i kada to može povećati troškove u kratkom roku. Argument kreatora politike je da bezbednost snabdevanja i industrijska otpornost postaju prioriteti koji nadmašuju prednosti koncentrisanog oslanjanja na kinesku preradu.
Istovremeno, pristup izaziva otpor dela industrije zbog mogućih posledica po konkurentnost. Grupacije proizvođača upozoravaju da bi naglo odvajanje od kineskih ulaza moglo povećati troškove proizvodnje i poremetiti već opterećene lance snabdevanja. Posebno se ističe da manji proizvođači mogu imati ograničenu sposobnost da apsorbuju više cene inputa ili brzo preoblikuju strategije nabavke bez dodatne finansijske podrške.
Da bi ublažila tranzicione efekte, EU povezuje obaveze diverzifikacije sa širim paketom podrške industriji. U tom kontekstu pominje se REsourceEU, mehanizmi za agregaciju potražnje i instrumenti industrijskog finansiranja namenjeni ubrzanju domaćeg rudarstva, prerade i reciklaže. Time se cilj postavlja na paralelno jačanje evropskih kapaciteta, umesto oslanjanja isključivo na prilagođavanje kupaca bez dodatne infrastrukture.
Razmatrane mere takođe impliciraju promenu načina na koji će kompanije strukturirati odnose sa dobavljačima. Ako pravila budu usvojena, industrijski kupci bi morali da uspostave nove partnerske aranžmane za nabavku sirovina, intenziviraju reciklažne aktivnosti i uključe se u evropske mineralne projekte kroz postojeće ili nove modele saradnje. U praksi to znači da će operativni planovi zavisiti od brzine razvoja kapaciteta prerade i povratnih tokova materijala.
Za regulatorni okvir, centralno pitanje ostaje obim obaveza i tempo prilagođavanja tržišta. Rasprava se fokusira na to koliko daleko EU želi da ide u sprovođenju bezbednosno usmerenog pristupa kritičnim sirovinama i kako će industrija moći da odgovori na zahteve u realnom vremenskom okviru. U tom smislu, odluka o dizajnu pravila može imati direktan uticaj na troškovnu strukturu i raspoloživost obrađenih materijala za evropsku proizvodnju.
Kako se razmatranja približavaju fazama formalizacije, očekuje se da će detalji o mehanizmima sprovođenja, kriterijumima prihvatljivih izvora i povezivanju sa programima podrške biti presudni za procenu efekata na lance snabdevanja. Istovremeno, već prisutna koncentracija rafiniranih inputa u Kini ostaje referentna tačka za procenu rizika i potreba za diverzifikacijom. Evropski odgovor tako dobija karakter regulatornog pomeranja ka većoj kontroli izvora nabavke.
U narednom periodu, procena usklađenosti kompanija sa potencijalnim obavezama diverzifikacije verovatno će zavisiti od dostupnosti kapaciteta u Evropi i saveznicima, kao i od brzine razvoja reciklažnih tokova. Povezivanje obaveza sa finansijskim instrumentima ima za cilj da smanji rizik naglih prekida u snabdevanju. Konačni oblik mera trebalo bi da odredi kako će se balansirati troškovi tranzicije sa zahtevima za otpornost industrijskih lanaca.
