Evropa ulazi u ključnu fazu svoje industrijske evolucije, uz značajne investicije u obradu kritičnih minerala, ekstrakciju rastvarača i hidrometalurške tehnologije. Ove promene se dešavaju usled ciljeva dekarbonizacije, elektrifikacije i rastuće geopolitičke nesigurnosti, a Evropska unija ubrzava napore da izgradi otporniji i strateški autonomni lanac snabdevanja za esencijalne materijale.
Prema procenama analitičara, Evropi će biti potrebno najmanje 10 do 15 novih postrojenja za ekstrakciju rastvarača i hidrometalurške procese, pri čemu će svako od njih zahtevati investicije između 150 miliona i 1 milijarde evra. Ova postrojenja predstavljaju samo deo šire transformacije koja se odvija, dok se stvara ekosistem rafinacije, obrade i proizvodnje naprednih materijala koji će činiti osnovu buduće industrijske konkurentnosti Evrope.
Na čelu ove transformacije je rafinacija litijuma, koja je ključna za ambicije Evrope u oblasti električnih vozila. Kako potražnja za litijum-hidroksidom i litijum-karbonatom raste, kontinent se trudi da lokalizuje proizvodnju. Svaka velika rafinerija litijuma zahteva između 500 miliona i 1,5 milijardi evra, u zavisnosti od kapaciteta i sirovina. Do 2035. godine očekuje se da će Evropi biti potrebno od 8 do 12 velikih postrojenja za konverziju litijuma kako bi podržala brzo rastuću mrežu gigafabrika širom Nemačke, Francuske, Mađarske i nordijskih zemalja.
Pored rafinacije litijuma, postrojenja za proizvodnju aktivnih materijala katoda postaju sve važnija. Fabrike koje proizvode nikl-mangan-kobalt (NMC) i litijum-železo-fosfat (LFP) obično zahtevaju kapitalne investicije između 300 miliona i 1 milijarde evra. Ova postrojenja su ključna za podršku ekosistemu proizvodnje baterija koji bi mogao premašiti 1 teravat-sat godišnje do 2035. godine.
Strategija elektrifikacije Evrope takođe zavisi od širenja kapaciteta rafinacije nikla, kobalta i bakra. Ovi metali su neophodni za skladištenje energije, električnu mobilnost i obnovljivu infrastrukturu. Moderni procesi rafinacije često koriste hidrometalurške tehnike poput visokotlačne kisele leachinga (HPAL) i ekstrakcije rastvarača, a zahtevaju investicije koje se kreću od 400 miliona do 2 milijarde evra. Zemlje poput Finske, Poljske i delova Centralne Evrope postaju ključni centri za ovo širenje.
Evropa takođe ulaže u separaciju retkih zemalja i proizvodnju magneta kao deo svog nastojanja za tehnološkom suverenitetom. Postrojenja za obradu retkih zemalja zahtevaju između 200 miliona i 800 miliona evra, dok fabrika magneta obično treba između 100 miliona i 500 miliona evra. Uspostavljanje pune vrednosne mreže – od oksida retkih zemalja do gotovih magneta – smatra se kritičnim za smanjenje zavisnosti od spoljnog snabdevanja.
U okviru prelaska na cirkularnu ekonomiju, Evropa ubrzava investicije u obradu sekundarnih metala. Projekti usmereni na reciklažu aluminijuma, rafinaciju alumine i valorizaciju crvene muljke privlače pažnju posebno u regionima sa jakim industrijskim nasleđem. Ovi projekti obično zahtevaju investicije između 200 miliona i 800 miliona evra.
Rast sektora baterija i čistih tehnologija takođe povećava potražnju za obradom grafita i rafinacijom silicijuma. Postrojenja za grafit visoke čistoće zahtevaju između 200 miliona i 600 miliona evra kapitala, dok objekti za silicijum često premašuju ulaganja od 500 miliona evra.
Investicije u metalurgiju zasnovanu na vodoniku uključuju projekte kao što su direktno reducirano gvožđe (DRI) i proizvodnja zelene čelika koji brzo rastu. Ovi projekti često zahtevaju više od milijardu do tri milijarde evra.
Ukupne kapitalne potrebe u evropskim sektorima rafinacije i obrade očekuje se da će premašiti 100 milijardi evra do 2035. godine. Finansiranje se mobilizuje kroz kombinaciju javnih instrumenata kao što su Evropska investiciona banka (EIB), podrška Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD), kao i kroz privatni kapital iz fondova suverenih bogatstava, penzionih fondova i firmi rizičnog kapitala.
Sveobuhvatni ekosistem koji uključuje reciklažu, proizvodnju magneta, inženjerske usluge i specijalizovane hemikalije očekuje se da generiše desetine milijardi evra ekonomske vrednosti sa tipičnim internim stopama povrata koje variraju od 12% do 20%. Projekti koji integrišu više faza vrednosnog lanca nude najveću otpornost i profitabilnost.
Do 2035. godine očekuje se izgradnja sveobuhvatne mreže rafinerijskih postrojenja koja će pokriti litijum, nikl, bakar, retke zemlje, grafit i aluminijum uz metalurgiju zasnovanu na vodoniku. Ova infrastruktura će podržati prelazak kontinenta na nisko-karbonsku ekonomiju dok jača bezbednost lanca snabdevanja.
