U poslednjim godinama, Evropa je postala značajan akter u globalnim lancima snabdevanja kritičnim mineralima, uprkos tome što ne poseduje najveće rezerve litijuma, bakra ili kobalta. Evropska unija (EU) sada upravlja godišnjim tokom kritičnih minerala vrednim između 10 i 15 milijardi evra, ne kroz vlasništvo nad rudnicima, već putem ugovora i logističkih mreža.
Ova strategija se ne odražava direktno u proizvodnim količinama ili vlasništvu nad resursima, već se manifestuje kroz dugoročne ugovore o otkupu i strukture prefinansiranja. U okviru ovog ugovorom vođenog sistema, Evropa se pozicionira kao centar globalnih tokova minerala.
Trenutni podaci pokazuju da su godišnji tokovi litijuma u Evropu blizu 100.000 do 120.000 tona, dok su procene za bakar između 400.000 i 600.000 tona godišnje. Takođe, doprinos nikla iznosi oko 150.000 tona, dok kobalt čini 7.000 do 10.000 tona, a retki zemni minerali oko 20.000 do 30.000 tona ekvivalentno REO.
Na osnovu trenutnih cena na tržištu, ove količine se prevode u ukupnu vrednost od približno 10 do 15 milijardi evra godišnje, raspoređene na proizvodnju baterija, električne automobile i industrijsku obradu. Međutim, samo mali deo ove vrednosti dolazi iz Evrope.
Evropska strategija za litijum uključuje domaće projekte u Nemačkoj, Finskoj i Češkoj koji imaju za cilj izgradnju unutrašnjih kapaciteta snabdevanja litijumom. Iako će ovi projekti na punom kapacitetu isporučiti samo između 60.000 i 80.000 tona godišnje, to je daleko ispod predviđene potražnje koja bi do 2030. godine mogla dostići između 800.000 i milion tona LCE.
Umesto da se oslanjaju na akvizicije u inostranstvu kako bi popunili ovu prazninu, evropski proizvođači automobila i baterija prelaze na modele nabavke zasnovane na ugovorima koji uključuju preplate i ugovore vezane za cene kako bi obezbedili snabdevanje.
Bakar kao ključni element elektrifikacije sve više zavisi od dugoročnih zahteva evropskog energetskog sektora. Čak i skromni evropski udio u novoj ponudi bakra može predstavljati između 50.000 i 100.000 tona godišnje, što dovodi do stotina miliona dolara osiguranih vrednosnih tokova.
U slučaju retkih zemnih minerala, zavisnost Evrope je još izraženija s obzirom na to da region uvozi više od 90% svojih zaliha, pri čemu Kina kontroliše oko 80% globalne obrade ovih minerala.
Evropska unija je formalizovala svoju strategiju kroz politike koje naglašavaju domaću ekstrakciju od samo 10%, dok se fokusira na visoke segmente lanca snabdevanja kao što su obrada i reciklaža.
Razvoj lanca snabdevanja vođenog ugovorima menja način na koji se rudarski projekti ocenjuju; pristup ugovorima o otkupu postaje jednako važan kao veličina resursa ili troškovi proizvodnje.
Kao rezultat ovih promena, evropski model omogućava regionu da kontroliše globalne lance snabdevanja bez posedovanja resursa, koristeći svoju industrijsku potražnju i regulatornu moć kao ključne alate za ostvarivanje uticaja na tržištu.
