Evropa se suočava s izazovima u strategiji kritičnih minerala koja prevazilazi pitanje domaće eksploatacije. Do 2026. godine, ključno pitanje biće integracija procesa rudarenja, prerade, hemijske konverzije i proizvodnje komponenti u koherentan kontinentalni lanac vrednosti. Ovaj proces je posebno važan za retke zemne metale i metale za baterije, gde strukturna zavisnost od spoljne prerade stvara strateške ranjivosti.
U Evropi postoje značajne rezerve litijuma, retkih zemalja, nikla i grafita, ali domaći kapaciteti za preradu i metalurška stručnost su ograničeni. Decenijama su procesi ekstrakcije bili nepovezani sa transformacijom, pri čemu su rafiniranje i hemijska konverzija koncentrisani u Aziji. Obnova ovih sposobnosti u Evropi zahteva kapital u milijardama evra, što daleko prevazilazi obim potreban samo za rudarenje.
Retki zemni metali jasno ilustruju ovu neravnotežu. Potražnja za neodimijum-praseodimijum (NdPr) oksidima, koji su ključni za motore električnih vozila i magnete vetroturbina, premašuje 20.000 tona godišnje do 2030. godine. Trenutno se više od 90% rafiniranog NdPr-a obrađuje u Kini, dok je kapacitet separacije u Evropi zanemarljiv.
Nekoliko projekata u severnoj Evropi i Velikoj Britaniji fokusira se na strategije koje prioritetizuju preradu kako bi se prevazišle spoljne prepreke. Fabrika Pensana Saltend u Jorkširu predstavlja ovaj pristup, sa ciljem da proizvede ekvivalent od 5% globalne proizvodnje NdPr oksida. Ovi projekti zahtevaju značajna ulaganja, sa troškovima kapitala koji dostižu između 600 i 800 miliona evra.
Integracija procesa je od suštinskog značaja. Projekti rudarenja moraju uskladiti proizvodnju sirovina sa puštanjem u rad postrojenja za preradu, dok proizvođači magneta i baterija zahtevaju predvidljive količine kako bi opravdali ulaganja. Neusklađeno sekvenciranje povećava rizik od finansiranja: prerada bez obezbeđene sirovine ili rudarenje bez rafinacije smanjuje poverenje kreditora.
Projekti vezani za litijum suočavaju se s sličnim izazovima. Kapacitet gigafabrika EU i Velike Britanije sada premašuje 1 TWh godišnje, što implicira potražnju od 1,2 do 1,5 miliona tona ekvivalentnog litijum-karbonata godišnje. Projekti vezani za litijum povezani s geotermalnom energijom u Nemačkoj smanjuju emisije kombinovanjem obnovljive energije s ekstrakcijom brine.
Niklov sulfat, kobalt sulfat i rafiniranje mangana su takođe ključni za aktivne materijale katoda. Evropa trenutno većinu međuproizvoda uvozi. Novi projekti rafinacije u Finskoj i Centralnoj Evropi imaju cilj godišnje proizvodnje niklovog sulfata između 30.000 i 60.000 tona; međutim, malo njih ima potpuno finansijsko zatvaranje.
Grafit i materijali za anode suočavaju se sličnim strateškim prazninama. Više od 95% evropskog sfernog grafita obrađuje se u Aziji. Domaći projekti rudarenja mogu snabdevati prirodni grafit, ali su potrebne fabrike za prečišćavanje i oblikovanje kako bi se dobio materijal pogodnog kvaliteta za baterije.
Separacija retkih zemalja sama po sebi ne garantuje stratešku autonomiju. Proizvodnja magneta zahteva integraciju sa gornjim procesima proizvodnje kao što su legiranje, prah metalurgija, sinterovanje i precizno mašinjenje.
Kostantni troškovi energije ostaju presudni faktor; procesi hemijske obrade litijuma, nikla i retkih zemalja zahtevaju visoke energetske resurse a cene električne energije u Evropi su strukturno više nego u konkurentskim regionima.
Napredak je vidljiv uprkos ovim izazovima; do 2028. godine evropska separacija retkih zemalja mogla bi dostići između 3.000 i 5.000 tona NdPr oksida godišnje ako projekti budu realizovani kako je planirano.
Ulaganje Evrope u litijum, retke zemlje, nikl i grafit može premašiti između 60 i 80 milijardi evra od 2026. do 2035., a uspeh zavisi ne samo od geologije ili politike već i od disciplinovane sekvencije projekata te koherentnih kapitalnih struktura.
